Vesti

KAtarina Jovanovic (2)

07.06.2016

Katarina Jovanović, sopran – O destilovanju emocija

Intervju:  Tanja Simić Berclaz

Katarina Jovanović, jedan od najlepših soprana sveta, pevaće dva puta ove nedelje na Mikser festivalu pod nazivom ”Osetljivo društvo”. Najpre će 9. juna nastupiti sa Kraljem Čačka a onda će u subotu 11. juna, praćena orkestrom Crne Mambe iz Niša, pevati nekoliko pesama Šabana Bajramovića. Sa operskom divom, nosiocem Ordena viteza umetnosti Francuske, razgovarali smo povodom predstojećih koncerata.

Živeli ste i školovali se u Londonu i Parizu, pevate u prestižnim dvoranama u Evropi a sada ste i profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. Gde ste zapravo?

Volela bih da mogu da jednom nogom stojim ovde, a drugom tamo negde, prema Lamanšu. Da sam nekad samo prstima u Beogradu a celom nogom u Francuskoj ili obrnuto, da uvek mogu da se oslonim na jednu ili na drugu stanu. To je fantastična ali istovremeno i prokleta pozicija. Jer tako vidiš koliko su nam prioriteti različiti.

Svuda pripadam. Nisam anacionalna ali se osećam dosta apatridno. Veliki deo onoga što jesam, odredjuje zemlja iz koje sam, moja krv, sve te muke strašne i užasi koji su se dešavali i dešavaju se. Imam izrazito razvijen osećaj za kolektivnu energiju, za timski rad, pa samim tim umem da se osećam krivom za stvari koje su činjene u moje ime.

Zato ste odlazili?

Otišla sam zato što sam morala da učim. Obrazovanje koje sam ovde sticala 90tih, bile je falično. Tamo opet, ta usamljenost, to pakovanje i raspakivanje, to umori čoveka. Učinilo mi se da u mom Beogradu i Srbiji mogu da budem korisna.

Na ovogodišnjem Mikser festivalu, pevaćete najpre sa Kraljem Čačka a zatim ćete na koncertu u čast Šabanu Bajramoviću pevati nekoliko njegovih pesama. Najpre, odkud ta veza sa Kraljem Čačka?

Kad sam prvi puta sa prijateljima bila na njegovom koncertu, ispostavilo se da smo zapravo prisustvovali magiji. To o čemu on peva i kako peva, to nije ”lepo”.

Jer nije sve o čemu pevamo i sve što živimo lepo, pa samim tim svaki zvuk koji proizvedemo ne može biti ”lep” ako želimo da bude emotivno tačan. Moraš nekad da zarežiš, da budeš oštar. Ne možeš uvek da budeš savršeno obao, jer slušamo živo ljudsko biće. Kralj Čačka nas je na tom prvom koncertu kome smo prisustvovali, do te mere rasturio da ja od tada idem na sve njegove svirke, gde god da nastupa. U odnosu na mene, on je druga strana planete ali kroz planetu ide neka čudna veza izmedju nas. To je veza tačnosti. On se jako brine oko reči koje piše a zvuk njegovog glasa, tako specifičan – nema tu ništa nakalemljeno, sve je istinito. Važno je da se ponekad nadješ ispred nečega što je istinito. Može da bude gnojavo, krvavo, da smrdi i da bude prljavo, ali neka je istinito, pravo lice. A čista duša Kralja Čačka čini njegovu muziku, njega samog, potresno lepim.

Kad sam išla na prvu probu s njim za koncert u Mikseru, mnogo sam se uplašila. Kod njega je sve tako destilovano, to je skoro šaputanje velikih istina, skoro zaverenički. Da li ću to moći? 

Pevaćete i Šabana Bajramovića. Takav spoj se do sada činio nemogućim u ovoj sredini. Vi ste velika operska diva a Šabana često mešaju sa ”narodnjacima”. Bojite li se reakcije palanke?  

Šaban, kao i Kralj Čačka nije bežao od emocija. Ljudi inače, uniformno, beže od emocija. Uglavnom smo okruženi emotivno osakaćenima,  ljudima s patrljcima od srca. A ima nas koji ne damo da nam se ograniči emotivni izraz. Kao dramski sopran, šta ja drugo imam nego da se emotivno izrazim. Sve što radim, počiva na tome da taj izraz mora da bude veliki, ogroman, preciznan, jasno usmeren od mog srca ka tvom srcu, da te rasturi, da te promeni. To je moj posao a ne kako da to bude ”intelektualnije”.

Šabanu se spočitavaju ”narodnjački” muzički ukrasi koje je koristio, a ono što u u čitavom svetu prepoznaju kao vrhunsku umetnost ovde se često čita i čuje kao kič. Kako to?

Svi ukrasi koje on koristi dolaze kako iz baroka, tako i iz narodnih tradicija sa svih meridijana. Kako u klasičnoj tako i u folk muzici, trileri, mordenti, predudari, okreti, fijoriture…, ukoliko nisu odraz i produžetak emocije koju izvodjač peva ili svira, netačni su, jer ne pripadaju umetničkom, emotivnom izrazu. Za tačnost nije dovoljna savršena intonacija ili tehnička izvedba.

Ukras je tačan samo ako nije nalepljen zato što je moderno da svi pevaju trilere. Kao što je u baroknoj muzici triler bio izraz umetničkog bića izvodjača, tako su i Šabanovi trileri, do te mere tačni, neodoljivi, važni, čak i u onim najgorim snimcima, sa trajnom frizurom, u kožnoj jakni i sa gvozdnim zubima.

Da li ti uspevaš sebi da priznaš, i pored silnog obrazovanja i diploma, da li si sposoban da reaguješ na emotivne impusle ili ne. Da li ćeš taj emotivni impus koji ti se nudi intelektualno da raspravljaš i rastavljaš ga na njegove čimbenike i u tom ga razdvajanju potpuno obesmisliš. Da li i pored studioznog pristupa stvarima, u svom srcu imaš tajna vrata koja se otvore kad na njih nešto naleti. To je sve. Znaćeš da su Diana Damrau, Natali Desej ili Marija Kalas ili Rudjero Rejmondi fantastični, ali da li ćeš uspeti da prepoznaš isto tako fantastičnog Šabana Bajramovića ili Tomu Zdravkovića ili Silvanu Armenulić.

A postoje samo njih troje. To je svemirski, kosmički triling koji ne može da se poredi sa nečim drugim. Ne u odnosu na tehniku ili tačnost pevanja (mada, Toma Zdravković je gotovo neverovatno tačno pevao).

To nije pitanje obaveze da braniš svoj lokalitet, lokalnu umetnost ili da razumeš nešto što je deo tvog tla i tvoje kulture, nego je to objektivno nivo emotivnog izražavanja koji je apsolutno na nivou najviše umetnosti. Tu za mene nema nikakve dvojbe ili sumnje.

Prezirem one koji preziru pravila a ne poznaju ih, ali isto toliko prezirem one koji odbijaju taj nepatvoreni, prirodni, nezadrživi, uraganski emotivni izraz, kao što je bio Šabanov. Kad čuješ ”Pitao sam malog puža”, slušaš taj glas sa toliko bluza, svesti o protoku vremena, svesti zapravo, da je sve nemoguće. U  njegovom glasu čuješ jasno: ja pevam jer je sve nemoguće, jer ne mogu da prevazidjem ove okvire koje su mi dali, ne mogu da izadjem iz okova u koje su me stavili. Toliko sam dugo u tim okovima da ih već volim jer to je ono što poznajem.

Moja vezanost za Cigane i cigansku muziku je magijska stvar. Moj tata je poznavao Cigane Ivanoviće, slušao ih u Parizu i Briselu i kada mi je puštao njihove ploče, ta muzika je samnom komunicirala na… ćelijskom nivou.

To je subkultura koju ni jedna od država na Balkanu ne priznaje, ne dozvoljava joj da pristupi svim onim stvarima koje normalno ljudsko biće inače ima. Romska deca su i danas šikanirana u osnovnim školama. Ustati u odbranu Roma na ulici može da znači i gubitak života, setite se Dragana Maksića. Imala sam studentkinju za koju sam čula da se govori: Neće ona zapevati u Narodnom pozorišu, koža joj je suviše crna. Kad to čuješ u 21. veku, bude ti fizički muka. Pa se zapitaš, kakve sve različitosti eliminišemo, samo zato što su različitosti. Za Rome postoje zadati maksimumi iznad kojih se teško dići.

Mi ne umemo ono što Francuzi rade, a to je da na veliki festival pozovu operske zvezde, pop zvezde i vrhunske pripadnike subkulture. Zajedničko tim velikim izvodjačima je ne tehnika, nego precizno destilovana emocija. To su ljudi koji ne razmišljaju o tehnici, ona im je urodjena. I sad ti meni da kažeš da ja moram da odlučim da li mi je bolji Šaban ili Toma ili Rudjero Rejmondi ili Marija Kalas… pa kakva vrsta isključivosti mora da postoji da bi te stvari jedna drugu potirale?

Mada, kada se to stavi u politički kontekst zemlje u kojoj živimo takvo mišljenje ima privid tačnosti.

Kad smo već kod trilera… Genijalni barokni kompozitor Hendl, koji je pravio likove koji u najvećoj meri ljudski tačni, govorio je: nemojte ukrašavati, nemojte stavljati trilere ako oni ne izlaze iz dramske radnje, iz emotivnog stanja lika ili akcije koju lik u tom trenutku ima. To je ideja da na sceni ne postoje ”stanja”, postoji samo radnja. Stavi triler, pevaj ga, nek ti cela pesma bude triler, ako ti možeš to da opravdaš emocijom. Kao izvodjač, izadješ na scenu, i spektar tvoje duše treba da ode medju ljude u publici, treba da sidje medju njih, da ih uzme za ruku i povede na put priče koju hoćeš da ispričaš. Narativ je tu ključan. Ako je narativ dobar, tačan, promišljen, istinit, ukorenjen u ćelijama, proživljen, čak kada u pevanju ima i grešaka, tebi se  čini da prisustvuješ magičnom trenutku, kao kad veštice prizivaju. Nema odloženosti.

Šta ćete pevati?

Sedim ovih dana, slušam to i razmišljam: jao Katice, da li ćeš ti sada da probaš da zagaziš u tu vodu koja će da te odnese. Ta voda trilera, koja Šabanu tako organski leži, a meni?… prirodom mog odrastanja, ”pedigrea”, činjenice da sam bela… 

Pevaću svakako ”Pitao sam malog puža” jer je to bluz oda. Trenutno sam u nepreglednom viru Šabana Bajramovoća i tek treba da odlučim šta ću još pevati.

Moj nastup treba da bude jedno veliko poklonjenje.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+