Program > Ženijalno

Nata+ía-Teofilovic-SHE

Debata: Angažovani ženski video – Šta umetnost može?

Debata je posvećena angažovanom ženskom videu, pod nazivom „Šta umetnost može?“, u saradnji sa Međunarodnim samitom ženskog videa – Videomedejom razgovaraćemo  sa autorkama video radova i vizuelnih umetničkih projekata, Milicom Tomić, Selmon Selman i Natašom Teofilović, uz moderaciju Vere Kopicl.

Jugoslovensko udruženje za video umetnost VIDEOMEDEJA i Asocijacija nezavisnih projekata – Apostrof 1996. godine pokreću Međunarodni samit ženskog videa − VIDEOMEDEJU gde jedino žene autorke mogu da učestvuju u takmičarskom delu programa. Vremenom, koncept se menjao i festival je postao otvoren za sve autore, odnosno za radove nastale u dve godine koje prethode izdanju festivala. Međunarodni video festival VIDEOMEDEJA se sastoji od takmičarskog programa i različitih pratećih programa koji se dešavaju na različitim lokacijama u Novom Sadu. U okviru programa festival je fokusiran na umetničke projekte koji kombinuju sliku i zvuk, naprednu komunikaciju, objekte, u simbiotičkom ili avangardnom stilu – od video radova, dokumentarnih i kratkih filmskih formi, digitalnih animacija, medijskih instalacija i intervencija u prostoru do interaktivnih i robotizovanih objekata, URL projekata, open source aplikacija, živih audio-vizuelnih nastupa, elektronske muzike, naprednih tehnologija u umetničkoj praksi.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
11/06/2016
12:00 - 13:00 H

Učesnici

  • 04_Selma Selman

    Selma Selman (BiH/ SAD)

    Selma je umetnica romskog porekla, ne romska umetnica. U svom radu nastoji da razbije stereotipe o Romima kao pretećem kolektivu i istakne pravo na individualnost. Služi se performansom, slikarstvom, fotografijom i videom kako bi se izrazila kao žena i umetnica. Dobitnica je prestižne nagradeZvonoza najboljeg mladog umetnika u Bosni i Hercegovini i rezidencijalnog boravka u Njujorku (2014). Njeni radovi su se našli na programu mnogobrojnih međunarodnih festivala a imala je i nekoliko samostalnih izložbi, među kojima se ističe  “Me postojisaravPostojim – I exist” Galeriji Dreamland (2016) kao njena prva izložba u Americi.  Rođena je 1991. godine u Bihaću, Bosna i Hercegovina, trenutno studira i radi u Njujorku.

    Na Mikser Festivalu Selma  izvodi 2 performansa: „Nemate pojma“ i „Smijaću se“ (premijera). 

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Milica Tomic

    Milica Tomić

    « Ja sam Milica Tomić» (video, instalacija, loop);  Zvuk: M. Tomić; Kamera i montaža: 3 D studio, M. Tomić, 1999.

    U videu “ Ja sam Milica Tomić”(1999), koji može da funkcioniše u različitim formama (video, instalacija, loop­neprekidni kružni tok projekcije ), umetnica na 64 jezika daje iskaz različitih nacionalnih identiteta. Govor prati preuzetim modelom masovnih medija oponašajući stereotip modela, manekenke, dok se polako okreće prema kameri, kao prema ogledalu. Svaki okret i iskaz nacionalnog identiteta prate tragovi nasilja, što takođe postaje slika identiteta. Posledice nasilja u početku nisu vidljive, pojavljuju se upravo u trenutku kada subjekt počinje da podseća na automat, a izostavljanje predstavljanja samog nasilnog čina u isto vreme mu daje značaj i otvara pitanja torture posrednog nasilja, kao i samog odnosa subjekta/žrtve prema društvenoj patologiji tabuiziranja teme nasilja. Svaka ova nasilna potrvda identiteta je i univerzalna i posebna. Nasilje nad ženom bez obzira na nacionalni identitet i nasilje identifikacije, potvrđuje tezu Samante Rej da je « nacionalizam diskurs koji je uvek obeležen rodom, tako što rod ulazi u inerakciju sa drugim konstituentima identiteta». Rod je kao i nacionalizam društveni konstrukt i njihova simbioza stvara moćne društveno poželjne stereotipe koji ugrožavaju druge konstituente identiteta. Ovim govornim činom umetnica podriva samu tvrdnju u vezi sa jedinstvenošću nacionalnog identiteta kao takvog, tako što ih procesom multiplikacije devalvira. Ona u ovom radu gradi neku vrstu ženskog prototipa koji uklapajući se u svaki od ovih iskaza nacionalnih identiteta dovodi do njegove negacije. Sam prototip činom ponavljanja dobija ikonsku dimenziju i prelazi u veštački interfejs, kojim dominira ne­identitet.

    Tako Milica Tomić činom nagomilavanja mogućih identifikacija, u kojima zadržava ime, u stvari razara sam kontekst i sam pojam nacionalnog identiteta.

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Natasa Teofilovic

    Nataša Teofilović

    a|symmetry

    2013, 3D i 2D karakter animacija (animacija humanioda), 7:57

    Animacija a|symmetry je nastala iz jednog pokreta virtuelne ruke koja čulno i ispitujuće dodiruje prazninu (void) virtuelnog prostora. Taj izolovani pokret, nakon višestrukog umnožavanja, više se ne prepoznaje kao pojedinačni element već formira jedinstvenu sliku. Rotacija, simetrija i sukcesivno kašnjenje pokreta generišu apstraktnu formu koja asocira na organsku strukturu i poprima kvalitete simbola poput mandale ili neke vrste oživljenog pulsirajućeg univerzuma. Multiplikacijom, svaki najmanji trzaj prsta u finalnoj kompozitnoj formi dobija dramatičan impuls i ubrzanje. Pojedinačno jedno postaje Jedno.

    circle

    2000, 2D animacija, 3:48

    Sva vrata u kući u kojoj živim su zastakljena osim glavnih ulaznih vrata. Kuća oslikava svoje stanovnike, kao i nemogućnost privatnosti i izolacije. Otvaranje i zatvaranje vrata snimano je tokom dana. Noćne fotografije su rađene u oktobru 2000. u užurbanom gradu, u noći kada je pao režim Slobodana Miloševića. Glas u videu ponavlja reč patience (strpljenje) na engleskom koja, kada se pusti obrnuto, zvuči kao „život“ na srpskom, što je slučajno otkriveno tokom montaže.

    Nataša Teofilović je umetnica koja kroz novomedijsku i kompjutersku umetnost istražuje pojavnost i identitet ženskog i čulnog u virtuelnom prostoru. Njen umetnički razvoj kretao se od neo-konceptualne umetnosti ranih 90-ih do digitalne umetnosti novog veka koja spaja umetnost nauku i tehnologiju. Tehnički posmatrano, ona radi u različitim medijima, od eksperimentalnog videa, performansa do 3D karakter animacije i digitalnih ambijenata. Konceptualno, ove radove objedinjuju teme identiteta u praznom (void) virtuelnom prostoru, percepcije virtuelnih bića i ispitivanje granica između virtuelnog i stvarnog prostora. Njeni digitalni radovi se mogu opisati terminima interdisciplinarne, hibridne i intra-aktivne umetnosti.

    Nataša Teofilović odbranila je prvi doktorat u Srbiji iz digitalne umetnosti na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu (2010). Na istom univerzitetu magistrirala je (2007) a diplomirala je arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu univerziteta u Beogradu kao studentkinja generacije. Autorka je prve knjige u Srbiji koja se bavi teorijom i praksom 3D karakter animacije (kompjuterske animacije humanoida) sa posebnim akcentom na analizu vlastitih animacija kroz koje istražuje pojavnost svog virtuelnog ženskog tela u kompjuterski generisanom prostoru. Vanredna je profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK) Univerziteta Singidunum u Beogradu.

    Izlaže od 1995. godine i realizovala je 15 samostalnih i oko 120 kolektvnih izložbi, nacionalnih i međunarodnih, od kojih treba izdvojiti: Ars Electronica (Linc, Austrija, 2007), Incheon International Digital Art Festival 2009 (Inčeon, Koreja, 2009), DAT – Digital Art & Technology (Singapur, 2007), KIBLIX 2014 – Parallels (Maribor, Slovenija, 2014), Premonition, Blood, Hope-

    Art in Vojvodina and Serbia from 1914 to 2014 (Beč, Austrija, 2014), Cargo East, The Subdued existence: Serbian Contemporary Art Scene (Tajvan-Kina, 2014, Banjaluka-BIH, Košice-Slovaćka, 2015.).

    Od 1999. do 2006. godine bila je aktivno uključena u rad AŽIN-a (Asocijacije za žensku inicijativau, radeći na umetničkim radionicama, kao i u ogranku AŽINA – INDOK-u, gde radi na produkciji feminističke štampe kao i feminističkih video radova.

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+