Program > Vizuelne umetnosti i performansi

Screen Shot 2016-05-29 at 22.03.56

Video Medeja: ŠTA UMETNOST MOŽE?

Projekcije video-radova iz arhive Međunarodnog samita ženskog video-arta VideoMedeja

U programu projekcije video radova iz arhive ženskog festivala VideoMedeja biće predstavljeni radovi značajnih  umetnica naše i svetske video scene kao što su Alicija Žebrovska, Kai Kaljo, Breda Beban, Dženin Higins, Ema Kugler, Milica Tomić, Sonja Savić i Tanja Ostojić. Izabrani su radovi koji problematizuju važne teme na granici vekova: od novog konzervatizma postsocijalističkih zemalja do različitih vidova nasilja nacionalnih, političkih, kulturoloških, rodnih identifikacija i stereotipa.

VIDEOMEDEJA PROGRAM

Kai Kaljo (Estonija) „ A LOSER“ 5 min. 47 sec.

Alicija  Žebrovska (Poljska) „ THE ORIGINAL SIN“ 5 min. 4 sec.

Dženin Higins (SAD) „WE HATE YOU LITLLE BOY“ 3min. 40sec.

Ema Kugler ( Slovenija) „ TAJGA“ 11 min.

Breda Beban ( HR/GB) „ MAY 98“ 10 min. 48 sec. i  Let ‘s call it Love 9 min.

Sonja Savić (SRB) PLAY 20 min.

Vesna Tokin (SRB) “GRAD SENKI” 3 min. i “KALI”  7 min.

Nataša Teofilović (SRB)  “CIRCLE”  2D animacija, 3 min.48sec. i “a|symmetry” 3D i 2D karakter animacija, 7min. 57 sec.

 

VIDEO INSTALACIJE

Milica Tomić (SRB) “ I AM MILICA TOMIĆ” 50 min.

Tanja Ostojić (SRB/D) “LIČNI PROSTOR” 60 min.

 

Datum:

sreda 8.jun- petak 10.jun, 17:00-21:00

subota   12:00-00:00

nedelja, 14:00 -00:00 (sa prekidom tokom večernje predstave)

Lokacija: Monsun (Travnička 3)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
08/06/2016
09/06/2016
10/06/2016
11/06/2016
12/06/2016
17:00 - 24:00 H
17:00 - 24:00 H
12:00 - 24:00 H
12:00 - 24:00 H
12:00 - 24:00 H

Učesnici

  • Vera_Kopicl-Vesna_Rajcic-Videomedeja-1-1024x718

    Vera Kopicl (Srbija)

    Vera Kopicl, teoretičarka ženske umetnosti i MA književnosti, završila  je Filozofski fakultet u Novom Sadu, na kojem je odbranila i master rad. Specijalistički rad iz oblasti ženskog video- arta odbranila na ACIMSI Univerzitetu u Novom Sadu. Osnovala je i uređivala festival ženskog video-arta VideoMedeja, priredila zbornik teorijskih i autopoetičkih tekstova umetnosti novih medija, izložbu novosadskih slikarki Ogledalo anime, priredila prvu Žensku čitanku srpske književnosti. Kao koautorka učestvovala u postavci izložbi časopisa Žena, Dnevna soba Sterijnog pozorja. Objavljivala tekstove u časopisima Interkulturalnost, Kultura, Art centrala, ProFemina…

    Na programu Video Medeje za Mikser Festival predstavljeni su video-radovi nekih od najznačajnijih umetnica naše i svetske video scene: Alicija Žebrovska (Poljska), Dženin Higins (SAD), Kai Kaljo (Estonija), Ema Kugler (Slovenija), Breda Beban ( HR/GB), Sonja Savić (SRB), Milica Tomić (SRB) i Tanja Ostojić (SRB).

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Kai Kaljo

    Kai Kaljo

    A looser (1997), 1 min. 20 sec.

    režija, scenario&produkcija: Kai Kaljo;  kamera: Jan Tomik;  zvuk: Avo Kokman;  montaža: Avo Kokman

    Video­rad A looser je vrlo jednostavan, statičan portret same umetnice, njena samorefleksija svoje socijalne, egzistencijalne i umetničke pozicije u postkomunističkoj Estoniji. Parodija i performativnost postignuta je korišćenjem glasnog smeha preuzetog iz američkih komedija, i pre svega nepodudarnošću njenog izgleda sa iskazima koje izgovara.

    Kai Kaljo je poznata multimedijalna estonska umetnica u oblasi slikarstva, video­arta, instalacija. Diplomirala slikarstvo na Univerzitetu u Talinu a postdiplomske studije završila na Švedskoj kraljevskoj akademiji umetnosti, predaje na Univerzitetu umetnosti u Talinu. Nen prvi video rad A looser (1997) doneo je međunarodno priznanje i učešće na mnogim video festivalima i izložbama u Liverpulu, Londonu, San Dijegu, Amsterdamu, Veneciji, Bejingu, Zagrebu, Njujorku, Odesi, Novom Sadu… , dobitnica međunarodnih nagrada , a radovi su joj uvršteni i u prestižne umetničke kolekcije Muzeja moderne umetnosti u Štokolmu, Estonskog muzeja i Sprengler muzeja u Hanoveru.

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Milica Tomic

    Milica Tomić

    « Ja sam Milica Tomić» (video, instalacija, loop);  Zvuk: M. Tomić; Kamera i montaža: 3 D studio, M. Tomić, 1999.

    U videu “ Ja sam Milica Tomić”(1999), koji može da funkcioniše u različitim formama (video, instalacija, loop­neprekidni kružni tok projekcije ), umetnica na 64 jezika daje iskaz različitih nacionalnih identiteta. Govor prati preuzetim modelom masovnih medija oponašajući stereotip modela, manekenke, dok se polako okreće prema kameri, kao prema ogledalu. Svaki okret i iskaz nacionalnog identiteta prate tragovi nasilja, što takođe postaje slika identiteta. Posledice nasilja u početku nisu vidljive, pojavljuju se upravo u trenutku kada subjekt počinje da podseća na automat, a izostavljanje predstavljanja samog nasilnog čina u isto vreme mu daje značaj i otvara pitanja torture posrednog nasilja, kao i samog odnosa subjekta/žrtve prema društvenoj patologiji tabuiziranja teme nasilja. Svaka ova nasilna potrvda identiteta je i univerzalna i posebna. Nasilje nad ženom bez obzira na nacionalni identitet i nasilje identifikacije, potvrđuje tezu Samante Rej da je « nacionalizam diskurs koji je uvek obeležen rodom, tako što rod ulazi u inerakciju sa drugim konstituentima identiteta». Rod je kao i nacionalizam društveni konstrukt i njihova simbioza stvara moćne društveno poželjne stereotipe koji ugrožavaju druge konstituente identiteta. Ovim govornim činom umetnica podriva samu tvrdnju u vezi sa jedinstvenošću nacionalnog identiteta kao takvog, tako što ih procesom multiplikacije devalvira. Ona u ovom radu gradi neku vrstu ženskog prototipa koji uklapajući se u svaki od ovih iskaza nacionalnih identiteta dovodi do njegove negacije. Sam prototip činom ponavljanja dobija ikonsku dimenziju i prelazi u veštački interfejs, kojim dominira ne­identitet.

    Tako Milica Tomić činom nagomilavanja mogućih identifikacija, u kojima zadržava ime, u stvari razara sam kontekst i sam pojam nacionalnog identiteta.

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Breda Beban

    Breda Beban

    LET’S CALL IT LOVE / NAZOVIMO TO LJUBAV, 2000.

    Produkcija i režija: Breda Beban
    Fotografija: Alessandra Scherillo; Montaža: Steve Sprung; Scenario zvuka: Breda Beban Zvuk: Ron Wright;         Muzika: ‘For Heaven’s Sake’ napisala Elise Bretton, izvodi Chet Baker

    Snimano na lokacijama u Londonu, Engleska i na nebima različitih zemalja koje je bombardovao NATO

    Video Nazovimo to ljubav  je podstaknut je bombardovanjem Srbije 1999. akcijom NATO alijanse iz humanitarnih razloga pod nazivom Milosrdni anđeo. Rad se sastoji od snimka gramofonske ploče sa koje se pušta pesma Četa Bejkera, montiranog sa dokumentarnim snimcima američkih borbenih aviona. Nazovimo to ljubav istovremeno govori o zavođenju, čežnji i usamljenosti i sveobuhvatnom osećaju nemoći u kontekstu politike savremenog sveta. Kada se video Nazovimo to ljubav postavlja u galeriji koristi se mikseta kako bi se pojačale niske frekvencije i na taj način izbalansirao zvuk ljubavne pesme i zvuk nadlećućih borbenih aviona. Na taj način zvuk borbenih aviona za gledaoca postaje i fizičko iskustvo.

    Rodno mesto Brede Beban je Novi Sad. Dete iz mešovitog jugoslovenskog braka Slovenca i Vojvođanke, detinjstvo je provela u Skoplju, Umetničku akademiju je završila u Zagrebu a prvu samostalnu izložbu slika imala je u Galeriji SKC u Beogradu ranih osamdesetih kao pripadnica generacije mladih protagonista slikarstva postmoderne na jugoslovenskim prostorima. Fografije Brede Beban smatraju se jedinstvenim izrazom intimnosti, ranjivosti i autentičnosti. Rođena u Novom Sadu, u nekadašnjoj Jugoslaviji, Breda Beban je odrasla u Makedoniji i Hrvatskoj. Slikarstvo je studirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Karijeru je započela kao slikarka i umetnica performansa, a sredinom osamdesetih, kada je srela svog životnog i umetničkog partnera, Hrvoja Horvatića, počela je da radi na filmu, videu i fotografiji. Nakon izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji, 1991. godine, izbegli su zajedno i putovali od mesta do mesta da bi se konačno skrasili u Londonu, gde su nastavili da rade zajedno do Horvatićeve smrti 1997. godine. Radeći samostalno i/ili u saradnji sa drugim umetnicima i sineastima, napravila je brojne radove koji su izlagani u najznačajnijim muzejima savremene umetnosti u Evropi i Sjedinjenim Državama. Breda Beban je živela u Londonu i Šefildu, gde je predavala medijske umetnosti na Univerzitetu Šefild Halam (Sheffield Hallam University). Umrla je 2012. godine ostavivši razne projekte nezavršenima.

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Tanja Ostojic

    Tanja Ostojić

    Lični prostor je statični performans koji obuhvata zvuk i video material. Izvođen je povodom Manifeste 2,Evropskog bijenala savremene umetnosti, u liftu Muzeja istorije grada Luksemburga. U lift je autorka postavila nefiksiran kvadrat belog mermernog praha u kojem je stajala i sam prekrivena mermernom prašinom u zvučnom pejzažu muzike Vladimira Radonjića. Publika je mogla da koristi lift kao i obično, ili da se zadrži posmatrajući performans, koji je mogao da se prati i u prenosu slike preko muzejskih monitora. Osim osećanja sve veće usamljenosti i problema povezanih sa mogućnostima komunikacije, Lični prostor postavlja pitanja o prostoru za pojedinca, ukazujući i na lokalne i na globalne frustracije. Rad Lični prostor deo je kolekcije „Curtesy“MSU Beograd.

    Tanja Ostojić je 1995. diplomirala, a 1998. magistrirala na vajarskom odseku Fakulteta likovih umetnosti u Beogradu. Medjunarodni program za poslediplomske studije na akademiji likovnih umetnosti u Nantu (Francuska) pohađala je 1998-99, a kao dobitnica istraživačke stipendije usavršavanje na Univerzitetu umetnosti u Berlinu / Fellow GS UdK 2012-14.

    Aktivno kao interdisciplinarna umetnica stvara i izlaže širom sveta. Počev od 1992. učestvuje na više stotina grupnih izložbi, video, filmskih, performans i pozorišnih festivala, a samostalno izlaže od 1995. godine. Član je ULUS-a od 1996. godine. Član je osnivačkog odbora Remonta. Osnovala je medjunarodne umetničke grupe XPONA i Art&Economics Group. Njen rad je zastupljen u značajnim medjunarodnim kolekcijama. Dobitnica je brojnih stipendija, studijskih boravaka i nagrada za svoj umetnički rad. U proteklih 20 godina izvela je veliki broj zapaženih performansa medju kojima se posebno izdvajaju nastupi na glavnoj izlozbi 49og Venecijanskog bijenala (2001), u Romskom Paviljonu na 54om Venecijanskom Bijenalu (2011) u ICA Institutu za savremenu umetnost u London (1999), na Performi u Njujorku, u Ludvig Muzeju u Budimpešti, u HKW u Berlinu, u Kaaiteatru u Briselu…

    Kao gostujući profesor održala je predavanja, radionice i seminare na značajnim univerzitetima širom Evrope, Severne, Južne i Centralne Amerike.

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Sonja Savic

    Sonja Savić

    Play, video, 22 min, produkcija FRZ Beograd, 1998.

    Kompjuterske animacije, produkcija zvuka, dramaturgija i režija: Sonja Savić

    Sonja Savić tretira na vrlo angažovan način alternativne fenomene 90-tih, beogradsku rok scenu, strip, performans, i to u formi prvog srpskog vodvilja, koristeći njegovu poetiku u slikanju fašizacije srpskog društva i dekonstrukcije mnogostrukih vidova manipulacije sistema.

    Osnova za korišćenje off-scene, kulturne i društvene margine je pre svega u strategijama pretvaranja stvarnosti u mit i čitanja te superstvarnosti kroz jezik stripa, muzike, modernističke montaže i kompjuterske animacije, provlačeći ih kroz iskustvo avangardne umetnosti Boba Vilsona, Barouza, NSK, Kugla glumišta…Rad Play posebno ističe odgovornost ženskog diskursa u prenosu kulturoloških matrica.

    Forma video arta je bila autorski izbor umetničkih intencija Sonje Savić i sve drugo što je radila u domenu mejnstrim kulture bilo je u svrhu i za potrebe produkcije njenih video radova. S druge strane, Sonja Savić je otkrivala sve one mogućnosti koje pruža ova otvorena forma za ulazak različitih umetničkih jezika i stvaranje novih mitskih prostora. Ovaj segment njenog umetničkog delovanja obeležen je saradnjom sa grupom Supernaut i slikarem Điletom Markovićem.

    Sonja Savić je završila FDU u Beogradu. Pored izuzetne filmske karijere saosnivač je i “Nove osećajnosti”, sarađivala je sa Kugla glumištem iz Zagreba i Neue Slowenische Kunst iz Ljubljane, a autorka je i 13 četvoročasovnih emisija na Art kanalu “Leto ljubavi”. Od 1993. član grupe Supernaut, autorka scenarija, režije, sinopsisa za više dugometražnih, video art i muzičkih filmova: Supernaut, Superriality, Play, Šarlo te gleda…

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Ema Kugler

    Ema Kugler

    TAJGA (1996) 9 min. 6 sec.
    Video rad Tajga se bazira na perfomansu Tajga izvedenom na internacionalnom festival savremene umetnosti- Grad žena. Suština performansa je čin destrukcije-čin promene. Destrukcija jedne forme umetnosti stvara novu potpuno drugačiju formu. Iako je u umetnosti forma ta koja je bitna, ovde je drugačije. Sama promena je ono što nosi poruku. Umetničke forme (skulpture) su bile samo znak početka i kraja.

    Ema Kugler je multimedijalna umetnica u oblasti performansa, instalacija, modnog dizajna, video-arta.

     

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Natasa Teofilovic

    Nataša Teofilović

    a|symmetry

    2013, 3D i 2D karakter animacija (animacija humanioda), 7:57

    Animacija a|symmetry je nastala iz jednog pokreta virtuelne ruke koja čulno i ispitujuće dodiruje prazninu (void) virtuelnog prostora. Taj izolovani pokret, nakon višestrukog umnožavanja, više se ne prepoznaje kao pojedinačni element već formira jedinstvenu sliku. Rotacija, simetrija i sukcesivno kašnjenje pokreta generišu apstraktnu formu koja asocira na organsku strukturu i poprima kvalitete simbola poput mandale ili neke vrste oživljenog pulsirajućeg univerzuma. Multiplikacijom, svaki najmanji trzaj prsta u finalnoj kompozitnoj formi dobija dramatičan impuls i ubrzanje. Pojedinačno jedno postaje Jedno.

    circle

    2000, 2D animacija, 3:48

    Sva vrata u kući u kojoj živim su zastakljena osim glavnih ulaznih vrata. Kuća oslikava svoje stanovnike, kao i nemogućnost privatnosti i izolacije. Otvaranje i zatvaranje vrata snimano je tokom dana. Noćne fotografije su rađene u oktobru 2000. u užurbanom gradu, u noći kada je pao režim Slobodana Miloševića. Glas u videu ponavlja reč patience (strpljenje) na engleskom koja, kada se pusti obrnuto, zvuči kao „život“ na srpskom, što je slučajno otkriveno tokom montaže.

    Nataša Teofilović je umetnica koja kroz novomedijsku i kompjutersku umetnost istražuje pojavnost i identitet ženskog i čulnog u virtuelnom prostoru. Njen umetnički razvoj kretao se od neo-konceptualne umetnosti ranih 90-ih do digitalne umetnosti novog veka koja spaja umetnost nauku i tehnologiju. Tehnički posmatrano, ona radi u različitim medijima, od eksperimentalnog videa, performansa do 3D karakter animacije i digitalnih ambijenata. Konceptualno, ove radove objedinjuju teme identiteta u praznom (void) virtuelnom prostoru, percepcije virtuelnih bića i ispitivanje granica između virtuelnog i stvarnog prostora. Njeni digitalni radovi se mogu opisati terminima interdisciplinarne, hibridne i intra-aktivne umetnosti.

    Nataša Teofilović odbranila je prvi doktorat u Srbiji iz digitalne umetnosti na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu (2010). Na istom univerzitetu magistrirala je (2007) a diplomirala je arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu univerziteta u Beogradu kao studentkinja generacije. Autorka je prve knjige u Srbiji koja se bavi teorijom i praksom 3D karakter animacije (kompjuterske animacije humanoida) sa posebnim akcentom na analizu vlastitih animacija kroz koje istražuje pojavnost svog virtuelnog ženskog tela u kompjuterski generisanom prostoru. Vanredna je profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK) Univerziteta Singidunum u Beogradu.

    Izlaže od 1995. godine i realizovala je 15 samostalnih i oko 120 kolektvnih izložbi, nacionalnih i međunarodnih, od kojih treba izdvojiti: Ars Electronica (Linc, Austrija, 2007), Incheon International Digital Art Festival 2009 (Inčeon, Koreja, 2009), DAT – Digital Art & Technology (Singapur, 2007), KIBLIX 2014 – Parallels (Maribor, Slovenija, 2014), Premonition, Blood, Hope-

    Art in Vojvodina and Serbia from 1914 to 2014 (Beč, Austrija, 2014), Cargo East, The Subdued existence: Serbian Contemporary Art Scene (Tajvan-Kina, 2014, Banjaluka-BIH, Košice-Slovaćka, 2015.).

    Od 1999. do 2006. godine bila je aktivno uključena u rad AŽIN-a (Asocijacije za žensku inicijativau, radeći na umetničkim radionicama, kao i u ogranku AŽINA – INDOK-u, gde radi na produkciji feminističke štampe kao i feminističkih video radova.

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Alicja Žebrovska

    Alicja Žebrovska

    «Prvobitni greh / Misterija posmatra »

    video rad / instalacija jedan kanal, VHS, 5 min produkcija 1994,Poljska

    « Instrukcija o karakteru namere»

    Mi smo svi inicirani u tajnu; a svaka tajna je realnost. Za nas je dovoljno da budemo u ovoj sobi i pustimo da komadi virtuelne realnosti reflektuju našu dobru volju

    I deo Prvobitni greh­ pretpostavljeni projekat virtuelne realnosti

    II deo Misterija posmatra»

    Video rad «Prvobitni greh / Misterija posmatra» nastao je 1993/94. i prvi put ga je Žebrovska prikazala u okviru izložbe «Anti­tela» Centra za savremenu umetnost u Varšavi. Odmah su reagovale institucije napadima da ovaj rad narušava moralnost i da je čista pornografija. Neobično brzo poljska država pokreće i sudske procese da bi zaustavila izložbu «Anti­tela» i sprečila gostovanje u inostranstvu. Ovako burna rakcija bila je posledica usvajanja strogog i restriktivanog zakona protiv abortusa koji postaje jedan od gorućih problema poljske demokratije . Da bi potpuno shvatili genitalnu šok strategiju Alicije Žebrovske presudno je da je povežemo sa jezikom koji koriste crkveni krugovi, onim koje treba kriviti za kriminilizaciju abortusa. U «Prvobitnom grehu», koristeći skoro medicinsko­naučne slike ljudskog tela, Žebrovska se skoncentrisala na potisnutu telesnost i pripojenu autonomiju. Umetničina feministička inervencija je potisnula religiozni i aseksualni arhetip ženskog poziva. Snimak zumira vaginu, masturbaciju sa vibratorom, medicinsko ispiranje vagine i na kraju Barbi lutka je rođena, izvučena napolje rukom u gumenoj rukavici. Video je autorka prikazala u prostoriji koju je ipunila mirisom jabuke, a kod prvih snimaka umetnica je nestrpljivo žvakala jabuku. Ta upotreba jabuke postavlja jedno uz drugo ovaj direktni, telesni ekstremizam i bezuslovno poređenje ženske seksualnosti sa biblijskom parabolom Knjige postanja, one koja čini Evu­ženu­jedinom odgovornom za podleganje Prvobitnom grehu, pad čovečanstva i progon iz raja. Tri nivoa: telesni, seksualni i religiozni Žebrovska svesno prepliće u ovom radu komentarišući pre svega iskrivljenu crkvenu inerpretaciju ženstvenosti i seksualnosti kao grešne i opake.

    Poljska kritika smatra Aliciju Žebrovsku jednom od najkontraverznijih autorki savremene umetničke prakse, a ona sama sebe vidi kao deo feminističke scene, odnosno kritičke umetnosti, kako ovu scenu nazivaju zbog naglašenog radikalizma. Studirala je na Umetničkom institutu na Univerzitetu u Lublinu (UMCS), diplomirala iz oblasti skulpture, a postdiplomske studije završila u Wander Bertoni studiu na Akademiji primenjenih umetnosti u Beču. Od 1996 član Fort umetničke asocijacije. Živi i radi u Krakovu, Poljska.

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Vesna Tokin

    Vesna Tokin

    Grad Senki

    “Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini i da se duž cele pećine provlači jedan otvor koji vodi gore, prema svetlosti”… Platon

    Rad predstavlja vizuelno pomeranje realnog u imaginarno, igru odraza i odraženog. Video zapis senki šetača a mokrom pločniku stvara iluziju posebne stvarnosti, posebnog “grada senki” i otvara unutrašnji prostor gde se odvija, kao u Platonovoj pećini, imaginarno stvaranje “stvarnog”.

    Sam ovaj rad je deo jednog takvog unutrašnjeg prostora, odraz koji prevazilazi odražavanje i postaje kreacija mita.

    Kali, 2003, video,7 min.

    Kali: Mirjana Vuković

    Video Kali je inspirisan hinduističkom boginjom Kali u njenom razornom obličju, sa ogrlicom na kojoj su predstavljene različite medijske slike. Kali simbolizuje moć raspadanja i destrukcije, razornu moć vremena i prolaznosti. Postepeno, u svakom zrnu ogrlice pojavljuju se delovi TV show-a popularnih folk zvezda, ljudske lobanje i u sredini dokumentarne scene iz rata. Koncept ovog rada je “arheološki”, njime se stapaju slojevi nepovezanog iskustva u jednu sliku na kojoj detalj dezintegriše celinu, a celina ostaje tek splet tragova koji nestaju, koji se naziru i talože jedan preko i pored drugog kao zapis razorenog iskustva.

    Vesna Tokin je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo. Članica je ULUS-a od 1999. Bavi se slikarstvom i istraživanjima u oblasti filma i videa. Izlagala je na izložbama i festivalima u Rio de Žaneiru, Beogradu, Ljubljani, Sankt Petersburgu, Mančesteru, Liverpulu, Manosque-u, Gëru, Solunu. Dobitnica je više nagrada za umetnost. U statusu je samostalnog umetnika od 2004. godine.

    (izvor: Noće muzeja KC Vršac 2016)

     

     

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+
  • Džanin Higins

    Dženin Higins

    «We Hate You Little Boy» (jedan kanal, BW, 1998, 4 min)

    Tekst i zvuk: Džon Dankan

    Glumci: Šon Krejg, Laura Elis, Fernvud Mičel Kamera i montaža: Dženin Higins

    Video rad “We Hate You Little Boy” nastao je u saradnji sa performans teroristom Džonom Dankanom, tako što je Higinsova koristila zvučni zapis Dankanovog projekta «Crna soba» (instalacija u Američkom hotelu u Los Anđelosu, 1980) koji izmešten iz originalnog umetničkog konteksta ulazi u neobičan višestruki dijalog, a da u isto vreme nastavlja svoju prvobitnu umetničku intenciju. Dankanov tekst poslužio je Dženin Higins kao predložak za video rad u maniru andergraund filma sa statičnom centralnom slikom, na kojoj dominira figura plavog dečaka koji se nevino igra u dvorištu. Preko ove idilične, tipično američke građanske, slike prelazi ispisan velikim slovima Dankanov tekst koji prati deformisan izgovor. Ovaj tekst tek sada kada ga izvlači iz Crne sobe i uvlači ponovo u idealizovanu sliku porodičnog doma uspostavlja dijalog sa patetičnim stereotipom i tako zadire u jednu od najčvršćih tabu tema američkog društva ­ porodica i roditeljstvo. Savremene teorije feminizma sve češće fokusiraju problem «američke forme porodične i komunalne tiranije» i bave se analizom američke forme patrijarhata. U kreiranju ovog stereotipa malograđanske porodice najveći udeo ima industrija komercijalne kulture, koja decenijama kreira kult porodice kao osnove za ostvarenje američkog sna, centralnog mita društva koji prevazilazi i značaj rasnog, nacionalnog, verskog. Upravo na tom prvom asocijativnom nivou Higinsova uspostavlja osnovnu tezu dekonstrukcije mehanizma masovne kulture u održavanju društvenih stereotipa, čiji je osnovni cilj uklopiti pojedinca u identitet kolektiva.

    Dženin Higins je koristeći laptop, miksete, kasete, kameru, razvila tehniku za žive video performanse i sarađivala sa mnogo značajnih njujorških kompozitora i improvizatora nove muzike, uključujući duo performanse sa Eliotom Šarpom, Alanom Lihtom, Ikue Mori, Nurit Tiles, Okkyung Li i Zinom Parkins.

    Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+