Видео-рад У тишини Сусрета И (2023-2024) је визуелни, видео приказ крстасте основе, у којем се преклапаю фотографије и видео-снимци изведених перформанса. Фотографије које чине основу сполјних крака крста, приказую: (1) мою фигуру (портрет са шакама) у поодмаклој трудноћи (горњи крак), с црвеним натписом трансгресия, на стомаку, на енглеском језику (трансгрессион), (2) мою фигуру у првој години мајчинства (доњи крак), са црним натписом материнство, на стомаку, на енглеском језику (мотхерхоод) и (3) две фотографије на којима држим свою бебу у наручю (бочни краци). Основа  средишта је фотография крупног кадра дојења бебе. У техничком смислу, фотография труднице преклапа се с видео-снимком у којем на стомаку исписујем и бришем осамнаест речи једну за другом, са ружем за усне у розе боји. Последња реч је трансгресия (трансгрессион) исписана црвеним кармином. Речи су исписиване на енглеском језику и представляю добробити које желим свом женском потомству. Фотография жене-мајке (фигура с натписом “мотхерхоодˮ) преклапа се с видео-снимком урезивања речи „тлоˮ (“гроундˮ) у кожу на стомаку. Средишња фотография дојења детета, преклапа се са снимком урезивања речи „мамаˮ у кожу изнад груди, где су, иначе, видлјиви ожилјци претходних перформанса. Преклапање фотография са видео-снимцима означава један језички преплет сентименталног, интимног али и турбулентног психолошког наратива, који се дешава у кризном простору женскости. Период трудноће, већ својим првим триместром у којем је смрт присно лебдела надамном, био је до края оптерећен високим ризиком и опасношћу за животе мајке и бебе. Лиминални простор набуялог потенцияла и ризика „по правилуˮ би се завршио порођајем и преступио праг у следећи животни ступањ. Међутим, тежина и трауматичност порођая продужили су лиминалност и у стадиюм материнства. Простор, који је визуелно представлјен сегментима периода препартум-а и постпартум-а, обележен је унутрашњом борбом коя прати  напуштање (смрт) идентитета и неизвесност рођења „новогˮ. Идентитет мајке иако очекиван, још увек представля непознаницу, енигму и у својим првим облицима је аномалия у односу на прошли, с којим се сукоблюава. Он је физички болан, емоционално и психолошки нестабилан, уједно крхак и горопадан, стога збуњуюћ и непожелян. Он носи распадање једног старог света и тек почетак новог. Он је сан и мóра, често агония и бес у свом најчистијем облику, када је у конфигурацији са сполјним факторима. Но, истовремено је, у назнакама, афирмишућ и сврсисходан. Парадоксалан је – уједно поделјен и удвостручен, јер обухвата и Другог (дете), које још није субјекат/идентитет. Према  њему се осећа приврженост, нежност, любав и уједно (не)трпелјивост. Стога, видео-рад, једним делом, симболише смрт и поновно рађање субјекта, његову транзицию, прелаз и потенциял.