ИН ТХЕ СИЛЕНЦЕ ОФ А МЕЕТИНГ И

Видео-рад У тишини Сусрета И (2023-2024) је визуелни, видео приказ крстасте основе, у којем се преклапају фотографије и видео-снимци изведених перформанса. Фотографије које чине основу спољних крака крста, приказују: (1) моју фигуру (портрет са шакама) у поодмаклој трудноћи (горњи крак), с црвеним натписом трансгресија, на стомаку, на енглеском језику (трансгрессион), (2) моју фигуру у првој години мајчинства (доњи крак), са црним натписом материнство, на стомаку, на енглеском језику (мотхерхоод) и (3) две фотографије на којима држим своју бебу у наручју (бочни краци). Основа  средишта је фотографија крупног кадра дојења бебе. У техничком смислу, фотографија труднице преклапа се с видео-снимком у којем на стомаку исписујем и бришем осамнаест речи једну за другом, са ружем за усне у розе боји. Последња реч је трансгресија (трансгрессион) исписана црвеним кармином. Речи су исписиване на енглеском језику и представљају добробити које желим свом женском потомству. Фотографија жене-мајке (фигура с натписом “мотхерхоодˮ) преклапа се с видео-снимком урезивања речи „тлоˮ (“гроундˮ) у кожу на стомаку. Средишња фотографија дојења детета, преклапа се са снимком урезивања речи „мамаˮ у кожу изнад груди, где су, иначе, видљиви ожиљци претходних перформанса. Преклапање фотографија са видео-снимцима означава један језички преплет сентименталног, интимног али и турбулентног психолошког наратива, који се дешава у кризном простору женскости. Период трудноће, већ својим првим триместром у којем је смрт присно лебдела надамном, био је до краја оптерећен високим ризиком и опасношћу за животе мајке и бебе. Лиминални простор набујалог потенцијала и ризика „по правилуˮ би се завршио порођајем и преступио праг у следећи животни ступањ. Међутим, тежина и трауматичност порођаја продужили су лиминалност и у стадијум материнства. Простор, који је визуелно представљен сегментима периода препартум-а и постпартум-а, обележен је унутрашњом борбом која прати  напуштање (смрт) идентитета и неизвесност рођења „новогˮ. Идентитет мајке иако очекиван, још увек представља непознаницу, енигму и у својим првим облицима је аномалија у односу на прошли, с којим се сукобљуава. Он је физички болан, емоционално и психолошки нестабилан, уједно крхак и горопадан, стога збуњујућ и непожељан. Он носи распадање једног старог света и тек почетак новог. Он је сан и мóра, често агонија и бес у свом најчистијем облику, када је у конфигурацији са спољним факторима. Но, истовремено је, у назнакама, афирмишућ и сврсисходан. Парадоксалан је – уједно подељен и удвостручен, јер обухвата и Другог (дете), које још није субјекат/идентитет. Према  њему се осећа приврженост, нежност, љубав и уједно (не)трпељивост. Стога, видео-рад, једним делом, симболише смрт и поновно рађање субјекта, његову транзицију, прелаз и потенцијал. 

Ивана Ранисављевић

Ивана Ранисављевић (1983) је визуелна и перформанс уметница из Србије. Дипломирала је на сликарском одсеку на Факултету ликовних уметности, Универзитета у Београду, у класи редовног проф. Јована Сивачког, 2011. године. Тренутно је докторандт завршне године докторских студија, на новиммедијима, Факултета ликовних уметности, код ментора др ум Зорана Тодоровића. Поред традиционалних, класичних ликовних уметности (сликарства, цртежа и графике), поље њеног  интересовања је област нових медија, посебно перформанс уметности. Нјен ликовни рад до сад је приказан на пет самосталних и више групних изложби, у земљи и иностранству.  Последњих дванаест година извела је десетине перформанса у земљи И иностранству, самостално и у сарадњи са другим уметницима.