Видео-рад У тишини Сусрета И (2023-2024) је визуелни, видео приказ крстасте основе, у којем се преклапају фотографије и видео-снимци изведених перформанса. Фотографије које чине основу спољних крака крста, приказују: (1) моју фигуру (портрет са шакама) у поодмаклој трудноћи (горњи крак), с црвеним натписом трансгресија, на стомаку, на енглеском језику (трансгрессион), (2) моју фигуру у првој години мајчинства (доњи крак), са црним натписом материнство, на стомаку, на енглеском језику (мотхерхоод) и (3) две фотографије на којима држим своју бебу у наручју (бочни краци). Основа средишта је фотографија крупног кадра дојења бебе. У техничком смислу, фотографија труднице преклапа се с видео-снимком у којем на стомаку исписујем и бришем осамнаест речи једну за другом, са ружем за усне у розе боји. Последња реч је трансгресија (трансгрессион) исписана црвеним кармином. Речи су исписиване на енглеском језику и представљају добробити које желим свом женском потомству. Фотографија жене-мајке (фигура с натписом “мотхерхоодˮ) преклапа се с видео-снимком урезивања речи „тлоˮ (“гроундˮ) у кожу на стомаку. Средишња фотографија дојења детета, преклапа се са снимком урезивања речи „мамаˮ у кожу изнад груди, где су, иначе, видљиви ожиљци претходних перформанса. Преклапање фотографија са видео-снимцима означава један језички преплет сентименталног, интимног али и турбулентног психолошког наратива, који се дешава у кризном простору женскости. Период трудноће, већ својим првим триместром у којем је смрт присно лебдела надамном, био је до краја оптерећен високим ризиком и опасношћу за животе мајке и бебе. Лиминални простор набујалог потенцијала и ризика „по правилуˮ би се завршио порођајем и преступио праг у следећи животни ступањ. Међутим, тежина и трауматичност порођаја продужили су лиминалност и у стадијум материнства. Простор, који је визуелно представљен сегментима периода препартум-а и постпартум-а, обележен је унутрашњом борбом која прати напуштање (смрт) идентитета и неизвесност рођења „новогˮ. Идентитет мајке иако очекиван, још увек представља непознаницу, енигму и у својим првим облицима је аномалија у односу на прошли, с којим се сукобљуава. Он је физички болан, емоционално и психолошки нестабилан, уједно крхак и горопадан, стога збуњујућ и непожељан. Он носи распадање једног старог света и тек почетак новог. Он је сан и мóра, често агонија и бес у свом најчистијем облику, када је у конфигурацији са спољним факторима. Но, истовремено је, у назнакама, афирмишућ и сврсисходан. Парадоксалан је – уједно подељен и удвостручен, јер обухвата и Другог (дете), које још није субјекат/идентитет. Према њему се осећа приврженост, нежност, љубав и уједно (не)трпељивост. Стога, видео-рад, једним делом, симболише смрт и поновно рађање субјекта, његову транзицију, прелаз и потенцијал.



