IN THE SILENCE OF A MEETING I

Video-rad U tišini Susreta I (2023-2024) je vizuelni, video prikaz krstaste osnove, u kojem se preklapaju fotografije i video-snimci izvedenih performansa. Fotografije koje čine osnovu spoljnih kraka krsta, prikazuju: (1) moju figuru (portret sa šakama) u poodmakloj trudnoći (gornji krak), s crvenim natpisom transgresija, na stomaku, na engleskom jeziku (transgression), (2) moju figuru u prvoj godini majčinstva (donji krak), sa crnim natpisom materinstvo, na stomaku, na engleskom jeziku (motherhood) i (3) dve fotografije na kojima držim svoju bebu u naručju (bočni kraci). Osnova  središta je fotografija krupnog kadra dojenja bebe. U tehničkom smislu, fotografija trudnice preklapa se s video-snimkom u kojem na stomaku ispisujem i brišem osamnaest reči jednu za drugom, sa ružem za usne u roze boji. Poslednja reč je transgresija (transgression) ispisana crvenim karminom. Reči su ispisivane na engleskom jeziku i predstavljaju dobrobiti koje želim svom ženskom potomstvu. Fotografija žene-majke (figura s natpisom “motherhoodˮ) preklapa se s video-snimkom urezivanja reči „tloˮ (“groundˮ) u kožu na stomaku. Središnja fotografija dojenja deteta, preklapa se sa snimkom urezivanja reči „mamaˮ u kožu iznad grudi, gde su, inače, vidljivi ožiljci prethodnih performansa. Preklapanje fotografija sa video-snimcima označava jedan jezički preplet sentimentalnog, intimnog ali i turbulentnog psihološkog narativa, koji se dešava u kriznom prostoru ženskosti. Period trudnoće, već svojim prvim trimestrom u kojem je smrt prisno lebdela nadamnom, bio je do kraja opterećen visokim rizikom i opasnošću za živote majke i bebe. Liminalni prostor nabujalog potencijala i rizika „po praviluˮ bi se završio porođajem i prestupio prag u sledeći životni stupanj. Međutim, težina i traumatičnost porođaja produžili su liminalnost i u stadijum materinstva. Prostor, koji je vizuelno predstavljen segmentima perioda prepartum-a i postpartum-a, obeležen je unutrašnjom borbom koja prati  napuštanje (smrt) identiteta i neizvesnost rođenja „novogˮ. Identitet majke iako očekivan, još uvek predstavlja nepoznanicu, enigmu i u svojim prvim oblicima je anomalija u odnosu na prošli, s kojim se sukobljuava. On je fizički bolan, emocionalno i psihološki nestabilan, ujedno krhak i goropadan, stoga zbunjujuć i nepoželjan. On nosi raspadanje jednog starog sveta i tek početak novog. On je san i móra, često agonija i bes u svom najčistijem obliku, kada je u konfiguraciji sa spoljnim faktorima. No, istovremeno je, u naznakama, afirmišuć i svrsishodan. Paradoksalan je – ujedno podeljen i udvostručen, jer obuhvata i Drugog (dete), koje još nije subjekat/identitet. Prema  njemu se oseća privrženost, nežnost, ljubav i ujedno (ne)trpeljivost. Stoga, video-rad, jednim delom, simboliše smrt i ponovno rađanje subjekta, njegovu tranziciju, prelaz i potencijal. 

Ivana Ranisavljević

Ivana Ranisavljević (1983) je vizuelna i performans umetnica iz Srbije. Diplomirala je na slikarskom odseku na Fakultetu likovnih umetnosti, Univerziteta u Beogradu, u klasi redovnog prof. Jovana Sivačkog, 2011. godine. Trenutno je doktorandt završne godine doktorskih studija, na novimmedijima, Fakulteta likovnih umetnosti, kod mentora dr um Zorana Todorovića. Pored tradicionalnih, klasičnih likovnih umetnosti (slikarstva, crteža i grafike), polje njenog  interesovanja je oblast novih medija, posebno performans umetnosti. Njen likovni rad do sad je prikazan na pet samostalnih i više grupnih izložbi, u zemlji i inostranstvu.  Poslednjih dvanaest godina izvela je desetine performansa u zemlji I inostranstvu, samostalno i u saradnji sa drugim umetnicima.