Video-rad U tišini Susreta I (2023-2024) je vizuelni, video prikaz krstaste osnove, u kojem se preklapaju fotografije i video-snimci izvedenih performansa. Fotografije koje čine osnovu spoljnih kraka krsta, prikazuju: (1) moju figuru (portret sa šakama) u poodmakloj trudnoći (gornji krak), s crvenim natpisom transgresija, na stomaku, na engleskom jeziku (transgression), (2) moju figuru u prvoj godini majčinstva (donji krak), sa crnim natpisom materinstvo, na stomaku, na engleskom jeziku (motherhood) i (3) dve fotografije na kojima držim svoju bebu u naručju (bočni kraci). Osnova  središta je fotografija krupnog kadra dojenja bebe. U tehničkom smislu, fotografija trudnice preklapa se s video-snimkom u kojem na stomaku ispisujem i brišem osamnaest reči jednu za drugom, sa ružem za usne u roze boji. Poslednja reč je transgresija (transgression) ispisana crvenim karminom. Reči su ispisivane na engleskom jeziku i predstavljaju dobrobiti koje želim svom ženskom potomstvu. Fotografija žene-majke (figura s natpisom “motherhoodˮ) preklapa se s video-snimkom urezivanja reči „tloˮ (“groundˮ) u kožu na stomaku. Središnja fotografija dojenja deteta, preklapa se sa snimkom urezivanja reči „mamaˮ u kožu iznad grudi, gde su, inače, vidljivi ožiljci prethodnih performansa. Preklapanje fotografija sa video-snimcima označava jedan jezički preplet sentimentalnog, intimnog ali i turbulentnog psihološkog narativa, koji se dešava u kriznom prostoru ženskosti. Period trudnoće, već svojim prvim trimestrom u kojem je smrt prisno lebdela nadamnom, bio je do kraja opterećen visokim rizikom i opasnošću za živote majke i bebe. Liminalni prostor nabujalog potencijala i rizika „po praviluˮ bi se završio porođajem i prestupio prag u sledeći životni stupanj. Međutim, težina i traumatičnost porođaja produžili su liminalnost i u stadijum materinstva. Prostor, koji je vizuelno predstavljen segmentima perioda prepartum-a i postpartum-a, obeležen je unutrašnjom borbom koja prati  napuštanje (smrt) identiteta i neizvesnost rođenja „novogˮ. Identitet majke iako očekivan, još uvek predstavlja nepoznanicu, enigmu i u svojim prvim oblicima je anomalija u odnosu na prošli, s kojim se sukobljuava. On je fizički bolan, emocionalno i psihološki nestabilan, ujedno krhak i goropadan, stoga zbunjujuć i nepoželjan. On nosi raspadanje jednog starog sveta i tek početak novog. On je san i móra, često agonija i bes u svom najčistijem obliku, kada je u konfiguraciji sa spoljnim faktorima. No, istovremeno je, u naznakama, afirmišuć i svrsishodan. Paradoksalan je – ujedno podeljen i udvostručen, jer obuhvata i Drugog (dete), koje još nije subjekat/identitet. Prema  njemu se oseća privrženost, nežnost, ljubav i ujedno (ne)trpeljivost. Stoga, video-rad, jednim delom, simboliše smrt i ponovno rađanje subjekta, njegovu tranziciju, prelaz i potencijal.