Давор Шпишић: Камен, леб и сол

Богме сам пресретан да се „Камен“ напокон докотрљао и на наше позорнице. У тренутку док миксам овај текст, нисам још погледао представу. Премијера у Београдском драмском позоришту била је 11. децембра, а у Загребачком казалишту младих 22. децембра. Зато је моје усхићење тим веће а чежња врелија. Наиме, добро ми је позната душа ове бриљантне драме њемачког драматичара панкера Мариуса вон Маyенбурга. Још откако сам 2008. у култном магазину Тхеатер хеуте прочитао „Дер Стеин“ (драма је исте године праизведена у берлинском театру Сцхаубüхне), безуспјешно сам наговарао разноразне позоришне управе по Хрватској да се изложе том разорном метеору.

Управе БДП и ЗКМ, копродукцијом овог пројекта показале су елементарно људско и умјетничко поштење

да кроз самурајски прецизну Маyенбургову горчину, проговоре о заразном лудилу наших друштава данас.

Прича о једној дресденској породици која уочи Друге свјетске клаонице усељава у кућу истјеране жидовске породице, прича о клицама фашизма које ничу у свакодневици равнодушног проматрања рађајућег зла… Та Маyенбургова мучна сага о вјечном протјеривању других и друкчијих као криваца за властите поразе, као да је писана усред наших балканских пустопољина. Зато је необично важно да се у нашим атарима закотрљала управо сада, док фашизам витално диже главе, гмижући испод тепиха на мутно свјетло јаве – и у Хрватској и у Србији. Управе Београдског драмског позоришта и Загребачког казалишта младих, копродукцијом овог пројекта показале су елементарно људско и умјетничко поштење да кроз самурајски прецизну Маyенбургову горчину, проговоре о заразном лудилу наших друштава данас.

Лазић се у „Камену“ лабораторијски утврдио у оба града, Београду и Загребу.

Посебно ми је драго да је режија повјерена младом, 25-годишњем редатељу Патрику Лазићу, дипломанту београдског Факултета драмских уметности, рођеном Пуљанину. Један од најзанимљивијих нових редатеља региона (занат је испекао у класи мајстора Егона Савина), још у раној тинејџерској доби показивао је фајтерске особине и фрагилну забринутост за здравља наших деструираних друштава. У доби док се многи клинци пренемажу или досађују по инстаграмским профилима, Патрик је у основној школи радио ангажиране представе о холокаусту. И у пулској гимназији коју је похађао, и даље је утопијски сматрао школу храмом знања и љубави. Па је почео радити представу „Искорак“ о љубавној вези двију младих дјевојака. Како то већ бива, они који би мудрим, осјетљивим и храбрим младим људима попут Патрика морали давати подршку, баш они им злурадо подмећу ноге. Директорица пулске гимназије је тему представе подлачки етикетирала „непримјереном“ за школу и забранила њен даљњи рад. Срећом, пулска удруга Чаробњаков шешир тада је Патриковој глумачкој дружини уступила простор за пробе, а Казалиште Др. Инат укључило се као партнер, дајући им неопходну логистику, и представа је изашла.

Патрик Лазић се у „Камену“ лабораторијски утврдио у оба града, Београду и Загребу. Истражујући с моћним ансамблом, предвођеним самурајкама Мирјаном Карановић и Дорис Шарић-Кукуљица, све пукотине у нашим порозним душама. Тако лако заводљивим да се предају корупцијама свакодневног зла. Елем, чињеница да „Каменом“ завршавамо ову пандемонијску 2021. годину, мене храбри и храни. Као леб и сол нове наде.