Давор Шпишић: БАЈАЛИЦЕ ПРОТИВ ПОМАХНИТАЛОГ СВИЈЕТА

“Ја нећу да напуштам вилењачки свет, јер то је једини свет у коме умем да волим и да живим“, каже вилењак Срећко у горкоњежном финалу романа „Бајка о Бајалицама“ (издавач Лагуна). Срећко је вјечити петарпановски дјечак у лимбу невидљивог свијета, оног свијета којег само чисте, отворене душе умију да виде и дотакну.

 

Роман је жанровски превасходно писан за дјечју публику. Мајсторски задовољавајући прве левеле напетости, авантуре и медија бајке. Но, београдски поета и романописац Војислав Тодоровић „вративши се себи“ (како стоји у биографској биљешци) и дјечаку у себи који не жели да одрасте, понудио је слојевиту понорницу кроз све несавршености свјетова старијих, отупјелих у безнађе или огрезлих у грамзивост и насиље. Дјеца су мудрија од нас. Ми матори им уграђујемо глупости и кварове на душама. Свако зло и свако добро прво настају у породици. Оно у чему посрнемо код породичног стола, касније брутално плаћамо. Та се истина итекако рефлектира у њежном утопијском Тодоровићевом роману. Како то већ у животу бива, тајминг изласка „Бајке о Бајалицама“ одједном се поклопио са драстичним небајковитим ратом у Украјини. Новим извозом насиља које Европом и свијетом разноси оно мало људског достојанства које нам је маторима остало. Фино ауторово ткање кроз славенску митологију тако се указало и као ефикасни еликсир против ужаса најновијег славенског братоубиства.

Ко о чему, ви људи само о ризиковању живота. Као да не постоје другачији облици живота, поред вашег

„Бајка о Бајалицама“ почиње као неореалистички мелокомедијски портрет породице у којој одрастају главни јунаци, једанаестогодишњи близанци Милица и Милан. У времену посвемашњег бахаћења у којем владају похлепни олигарси, а средња класа све чешће обитава на прагу лузерства, Тодоровић нас враћа у вријеме „Позоришта у кући“. Тата Миша јесте реинкарнација Родољуба Петровића (одрастали смо уз њега у генијалним рукама Властимира Ђузе Стојиљковића), он вози израубовану бубу кабриолет и гуши се у кредитима, а мајка Мима ономад је због љубави за Мишу занемарила свој имућни породични педигре. Елем, Тодоровићева прича започиње једне ноћи када тата Миша резигнирано обзнањује да их мори финансијска стиска и да нема ништа од планираног љетовања у Грчкој – на рате. Милицу и Милана родитељи одводе у планине код тајанственог прадеде Стојана. Горштак стогодишњак, намћор извана, а бескрајно топлог srcа, Стојан ће близанце увести у омађијани свијет о каквом нису могли ни да сањају. „Бајка о Бајалицама“ постаје у том трену чудесни демијург храњиве маште. Нешто као козмодром за прочишћење и рециклирање сваке мрве цивилизацијског отпада. Егоцентричност људског рода која је довела до тога да су компромиси постали свакодневно уточиште предаја и одустајања, сјајно је раскринкана у реченици виле Равијојле: „Ко о чему, ви људи само о ризиковању живота. Као да не постоје другачији облици живота, поред вашег.“

У опустјелој пасторали дјеца ће кроз усамљеност остављених стараца замрзнутих у времену, спознати лекције о правим животним вредностима. О надањима и разочарењима, издајама и праштањима. Тамо на посљедњем парчету смисла, Милица и Милан напунит ће своја srcа незаборавним наравоученијима. И вратити се у своју породицу, спремни да се несебично боре за њене врлине.

„Бајку о Бајалицама“ требало би дјеца да читају својим родитељима пред спавање. Вјерујем да би овај свијет био бољи, толерантнији и једноставнији.