Давор Шпишић: НОВОПАЗАРСКЕ МЕЛЕМ БАКЛАВЕ

„Позориште је место на којем зликовци треба да се уплаше, а поштени људи да се охрабре“, рекао је Златко Паковић у недавном интервјуу за лист Данас.

Тако је овај београдски редатељ, писац и герилац непрекидне битке за рањенике, изрекао можда најесенцијалнију дефиницију позорничења икад, још тамо од старих Грка. Уосталом, Паковић у свом хабитусу сједињује неку сократовску и старозавјетну монашку устрајност. Његови отисци, које стрпљиво оставља на позорницама Србије и региона, наликују на стамене иконе. Жилаве, пророчке и јаке у благослову презрених и понижених. Паковићу је управо ових дана уручена награда „Ахмед Вали“ за 2021. годину, коју Културни центар Нови Пазар додјељује за животно дјело на пољу књижевности и позоришне умјетности. Непосредан повод награди је Паковићева далекосежна представа „Ако дуго гледаш у понор“, непатворена умјетничка песница праведног бијеса, коју је високо подигао ношен фантастичним ударницима Регионалног позоришта Нови Пазар.

Прича о srcу таме, о симбиози криминала, анималног насиља, високе политике, предаторског богаћења и масовног понижења, била је прича о свима нама на пустопољинама Југославије.

„Да ли може бити добро? Свакако. Да ли ће бити добро? Не знам, али чиним све да тако и буде. То је оно што позориште може – да се држи добро и на страшном месту“, рекао је Паковић у поменутом интервјуу. Прецизно осликавајући изнимно људско и умјетничко поштење којим се водио његов наднаравни глумачки тим у рађању ремек-дјела „Ако дуго гледаш у понор“. Представу у копродукцији Регионалног позоришта Нови Пазар и Културног центра Нови Пазар (рађену према мотивима истоименог романа Енеса Халиловића) гледао сам, као члан жирија, на протеклом Стеријином позорју.

Никада нећу заборавити ту ноћ, 20. јуна 2021.

Збијени на трибинама у пакленој врућини, остављајући новопазарским герилцима малени простор за игру крика, гњева и шапутања, свједочили смо с којом поетском жестином откупљују правду у име свих нас. Били су на метар-два од наших затрављених бића, очајнички смо их хтјели загрлити. Осјећајући се недостојнима њихове храбрости и племените чежње за театром потлачених – позориштем као гаражним отпором пред владавином обневидјеле фукаре.

И онда су одједном, попут ходочасника, почели ходати међу нама дужницима, нудећи нам новопазарске баклаве, прхке и њежне као да су од саме душе стваране. Као да нам причест дијеле.

Прича о srcу таме, о симбиози криминала, анималног насиља, високе политике, предаторског богаћења и масовног понижења, била је прича о свима нама на пустопољинама Југославије. Чудесни Паковићеви глумци Анђела Марић, Лемана Бињош, Сандра Миљковић, Рифат Рифатовић, Душан Живанић, Харис Шећеровић и Вахид Џанковић, занесено су плели неподериво плетиво од чистог пунка и брецхтовске металургије. Градећи непробојне панцирке за преостале мрвице нашег смисла. На експресивним таласима музике Божидара Обрадиновића, из њихових је праведничких грла одјекивала горка химна презрених и уцијењених: „Свако је талац хлеба који једе / И нема тога што уста неће слагати ради хлеба / Зашто нема хлеба за све, кад га има за све? / Хлеба нема, да би имало лажи!“

Кад су, након катарзе и благослова уметеонства који су нам спустили у крило, Паковићеви пролетери дошли на терасу Треме, примали су честитке узбуђено се држећи длановима за srcа. И онда су одједном, попут ходочасника, почели ходати међу нама дужницима, нудећи нам новопазарске баклаве, прхке и њежне као да су од саме душе стваране. Као да нам причест дијеле. Понора је нестало а  у оној новосадској ноћи свјетлуцали су само људи. Хвала им на томе.