Давор Шпишић: РАТ И МИР, БИО САМ ТАМО

 Ко год да је икада окусио и прогутао барем један рат, био је у свим ратовима. Одвајкада.

 

Прерано уминули Томаж Пандур 2011. је у загребачком Хрватском народном казалишту режирао Толстојеву епску скепсу о рату, миру и мутном лимбу резигнације између њих. Пандур и аутор драматизације Дарко Лукић тада су Толстојев култни роман ресетирали у јака иконокластичка медијска стања. Инстинктивно осјетивши да се данашњи чемери и трагедије затрпавају големим отпадом бљештавила. Да се равнодушје пред терором и таворењем понижених, све безобзирније огрће виртуалним складиштем најскупље робе. У јакој маркетиншкој кампањи која је пратила премијеру, тада су и лансиране црне мајице с крвавим натписом: WАР АНД ПЕАЦЕ – И WАС ТХЕРЕ. Рат и мир, био сам тамо. Порука кристално истинита. Ко год да је икада окусио и прогутао барем један рат, био је у свим ратовима. Одвајкада.

Ми предобро знамо све о пратећој драматургији ратне хистерије

Тако данас немоћно пратимо агресивно кидисање на Украјину. Свједочимо колико су мизерно провизорни империјални разлози којима се, испод жита, бешћутно тргује жртвама. И док се помахнитали деспот Путин отвореним ратом препуцава с лицемјерним предаторима Запада, а све преко невиних жртава на све стране – ми знамо све о томе. Ми преживјели из трећег балканског рата који се деведесетих водио и потпиривао на подручју распаднуте Југославије. Ми предобро знамо све о пратећој драматургији ратне хистерије. Оној која креће одмах на старту покоља. Практички од првог дана. Од првог испаљеног метка.

Хистеричној плими мржње особито је подложна сфера културе. Ту зачас докажемо колико смо поживинчени испод крхке опне наводне цивилизације

Зато је преважно да указујемо на сваку честицу те хистерије. Јер, кад се најкрвавије посљедице рата стишају, плодови мржње крваре дуго, предуго. Чекајући нови рат. Никада, рецимо, нећемо моћи схватити истинску патњу грађанина склоњеног у метро Кијева, ако не мислимо и о трагедији руских дјечака гурнутих у освајачке тенкове. Истински мартириј Вуковара укључује и патњу дјечака у ЈНА-овским тенковима, оне мобилизиране сиротиње која није имала пара за бијег у Лондон. Нема разлике у муци дјетета у вуковарском подруму ’91. и београдског дјетета под НАТО бомбама ’99.

…и данас начисто се следим на помисао да је неко остао без благослова Достојевског, Толстоја, Чехова, Горког, Гогоља… И то из биједних разлога чисте мржње, мржње коју је упио од предака

Хистеричној плими мржње особито је подложна сфера културе. Ту зачас докажемо колико смо поживинчени испод крхке опне наводне цивилизације. Елем, док се крчка трећа свјетска клаоница, сјетих се друга из армије, Владимира В. Имао је у себи давнашње украјинско поријекло, доброћудан, медвеђе спор и тих, с округлим наочалама наликовао је на Пјера Безухова… Прошло је ваљда пола нашег армијског рока у сезони 1980./81. а од њега ниси чуо ни секунде каквог бијеса, љутње, било какве повишене емоције… Нит је пио, нит је бјежо из касарне питорескног имена Јужни логор, нит је чаше ломио, нит је патио за предивним Лесковчанкама… Тек једном, онако уз неку порцију пасуља или кога ђјавла, промрмља Владимир да се кроз школу успио прошверцати а да није ни ретка од руске књижевности прочитао. И да то неће никада ни учинити. Јер да он и његова породица мрзе Русе. Каже то и не трепне, као да вуну преде. И онда и данас начисто се следим на помисао да је неко остао без благослова Достојевског, Толстоја, Чехова, Горког, Гогоља… И то из биједних разлога чисте мржње, мржње коју је упио од предака.

Практички други дан Путиновог јуриша на Украјину, загребачка Филхармонија уплела се у гротескни заплетај самонаметнуте догме. Кад су их новинари провалили да пртљају нешто око најављеног програма и преко ноћи неподобног генија Чајковског, немушто су се правдали да га не мичу потпуно, него само његова „веселија дјела“! Као да је у питању турбофолк. Предобро се сјећамо широкопаојасних ломача у Хрватској, плански ложених, на којима су издисали Црњански, Нушић, Сремац, Кочић, Станковић, Пекић… Тај пепео и данас лети. Зато, памет у главу.