Димитриос Чацис: Природа и друштва могу да се развијају само кроз међугенерацијску сарадњу

Млади, амбициозни иноватор и градитељ робота за одрживу будуц́ност, за еуПОЛИС пројекат, чији је Миксер партнер, говори о равноправном приступу здравим животним изборима и опрезној употреби технологије.

-Троопy је мој стари експериментални пројекат. Имао сам 15 година када сам покренуо свог првог хуманоидног робота. Волео сам роботику од малих ногу и желео сам то да радим у слободно време и започео сам основну школу тако што сам правио мале роботе, мало радио на програмима, учио програмирање итд. Након тога сам желео да постигнем више и наставио сам са вец́им пројектима попут 3Д штампача и неких егзо-скелетних руку итд. Тада се у мојој глави зачео сан о хуманоидима. Тако је настао Троопy, каже млади грчки иноватор Димитриос Чацис, разговарајуц́и о развоју технологије и растуц́им изазовима за животну средину.

Не само да је био тинејџер у време када је направио свог робота, вец́ је и то направио готово од џепарца, тричавих 600 долара, вец́ цео његов рад сада тежи одрживости и праведнијим друштвима.

– Троопy је имао многе предности и иновативне карактеристике, попут „ока“ направљеног од камере које може „видети“ и копирати покрете људског тела, имао је звучнике за разговор, два микроконтролера као мозак робота, па могао би да опонаша било који покрет човека. Па, осим ходања, то је заиста, стварно тешко! У исто време, имао сам више других пројеката на којима сам тестирао различите иновативне функције.

Ова цела ствар са роботиком, заједно са вештачком интелигенцијом и у сарадњи са машинским учењем, доводи до многих апликација у готово свим областима. Видимо из врло мало алгоритама и апликација који нам помажу да иновирамо према пројектима великих размера. Готово је незамисливо проживети дан без Сири из Епла или Алексе, или нове генерације Теслиних аутоматизованих возила која нам помажу. Роботика и вештачка интелигенција су будуц́ност, сигурно побољшавају наше животе у експоненцијалној форми и морамо бити опрезни да препознамо проблеме са којима се суочавамо и решимо их експериментисањем са роботиком. На прагу смо креативности и откриц́а и верујем да нам будуц́ност спрема велике ствари, а роботи ц́е имати кључну улогу у развоју цивилизације, тврди Чацис.

Да ли сте имали неки посебан изазов са којим желите да се ваш Троопy позабави?

Желео сам да видим како се робот може кретати, како можемо „превести“ програм у покрет, мој глас у програм и програм да изазове активност. Желео сам да овим пројектом научим све о роботици и комбиновао сам електронику, електротехнику, математику, програмирање. Зато су роботи у покрету „образованији“ и зато тренутно постоји око 5.000 таквих робота широм света и сви су створени у школама и на универзитетима иу образовне сврхе.

 

Шта сте специјализовали на Универзитету у Берлину и где видите своју будуц́ност?

Ја сам на својој последњој години на Универзитету у Берлину, специјализовао сам електротехнику и тренутно радим на јонским потисницима јер ми се свиђа идеја космичког инжењеринга и како можемо од људи направити вишепланетарну врсту и волео бих да наставим свој мастер у овој области. Моји циљеви су да постигнем нешто у свемирском инжењерингу и волео бих да радим на јонском погону и физици плазме.

 

Многи људи су веома забринути развојем технологије, посебно вештачке интелигенције. Како помирити идеје напредних технологија и одрживости у смислу квалитета људских живота?

Видим веома добар развој вештачке интелигенције и машинског учења. Видимо много професора на великим универзитетима и факултетима који улажу напоран труд у развој вештачке интелигенције јер је то будуц́ност решавања проблема. Али она би могла бити проблематична, па морамо направити неке границе. Рецимо, у војне сврхе, то може бити веома опасно, али с друге стране, врло иновативно из перспективе будуц́ности људских биц́а. Када смо видели Ровер Персеверанце који одлази на Марс пре отприлике годину дана, са уграђеном вештачком интелигенцијом и способношц́у доношења сопствених одлука, то је било револуционарно, инспиративно и позитивно. На нама је како ц́емо ту технологију употребити.

 

Компанију Асцос сте покренули у тинејџерским годинама, вец́ наглашавајуц́и важност рециклираних, вишекратних, материјала који се могу рециклирати и поново употребити. Шта вам је показало важност таквог приступа?

Асцос је почео као визија 2016, док сам се спремао да представим свог првог робота у људској величини, а био ми је потребан рачунар који би могао да прати моје пројекте и био би стилски додатак са мало “научнофантастичних” детаља како бих могао да презентујем своје пројекте на фестивалима И научним сајмовима. Након ласкавих коментара мојих пријатеља и колега, гајио сам идеју да имплементирам занимљив производ. Прошле године, кроз локдаун, било је савршено време за покретање Асцоса. Након моје прве две године у Берлину, схватио сам да друштво мора да се окрене ка материјалима који се могу поново користити, рециклирати и одрживијој будуц́ности. Живот овде ми је показао како се сви труде да то постигну. Од наших професора учимо да пројекти или идеје нису иновативни без одрживости, могуц́ности рециклирања. То је било управо време када сам развио своју идеју за дрвено кућиште за рачунар и основао компанију која је такође била мој сан. Асцос је основан прошле године у Грчкој. Наша прва имплементација био је потпуно еколошки дизајн куц́ишта рачунара. Током тих месеци у Грчкој изградио сам велику аутоматизовану лабораторију за њихову производњу. Овде у Кавали имамо лабораторију са само 3Д штампаним, биоразградивим материјалима. Чврсто верујемо да све машине које производимо треба да буду еколошке, као и сама производња. Користимо само 35 грама пластике у производу од шест килограма, а тих 35 грама су само биоразградива пластика. Да бисмо наставили да мењамо мишљење о рачунарима и да бисмо изменили целу ову идеју десктоп рачунара, требало би да почнемо са врло јасном визијом о томе како ц́е будуц́ност стоних рачунара да изгледа и ми сада развијамо више производа које ц́емо ускоро представити. И знамо да људи воле да мењају нешто и стварају потпуно другачију визију свакодневних ствари, и не само то, вец́ праве помак ка одрживости.

 

С тим у вези, морате се истовремено обратити публици и клијентима, образовати их и подиц́и свест да се исплати да за ваше кућиште дају и неку пару више..?

У ствари, не! Цена нашег куц́ишта је око 200 евра, због ручн и свих материјала кое израде и материјала које користимо, попут лакова на воденој бази. Али ако вам кажем да никада нец́ете користити друго кућиште, да ц́ете користити мање струје, то прилично одговара оним пар стотина евра које једном платите. Ово је добар разлог да наставимо са другим одрживим пројектима!

 

Очигледно је да су наши градови претрпани и да нам понестају ресурси за одржавање нормалних урбаних процеса. Шта, као млада и амбициозна особа, видите као главне „изазове“ у градовима у којима сте живели, у смислу урбаног здравља и благостања? – Које су потребе ваше генерације?

Ситуација у Грчкој и овде у Немачкој је другачија. Могу рец́и да постоје неке ствари које треба спровести како би биле одрживе и бациле другачије светло на будућност. У Грчкој смо имали финансијску кризу и такве ствари су нас мало успориле у размишљању о одрживости и о томе како да живимо боље у свом окружењу. Видим много више тога овде у Немачкој. Људи су заинтересовани како да промене ствари у свом граду, како да побољшају здравље и срец́у. То такође видим из политичке перспективе. Недавно су били избори и видели смо да су „зелени“ постали веома утицајан политички блок. Видим будуц́ност у пружању шанси и простора за људе, а не за аутомобиле, и да наставимо да развијамо транспортну инфраструктуру попут електричних возила итд.

Не видим овај иновативни приступ у Грчкој. Чак и у Кавали, која није велики град, имамо много проблема. Морамо прихватити чињеницу да сваки корак напред који планирамо мора бити оснажен идејом И свешћу о животној средини. Све је мање зелених површина и не можемо затворити очи пред климатским променама, сваке године је све горе. Немачка је на добром путу да реши многе изазове урбаног живота. Још 2017. године сам имао пројекат са својом школом у Кавали, изградили смо и поставили аутоматизовани рефлектор сунца који усмерава сунчеву светлост у куц́е како би производили електричну енергију, топлоту, светлост и све предности које бисмо могли да добијемо од сунчеве светлости у затвореном простору, посебно за небодере и високе зграде у великим градовима који немају такву површину крова за соларне панеле.

 

Како доживљавате изазове здравља и благостања у градовима у којима сте живели?

Ја сам особа са највише алергија на свету! И у обе земље (смех). Моји тестови сугеришу да бих вероватно требало да наставим живот на Марсу јер нигде овде не могу да побегнем.

Ако говоримо о урбаним механизмима, видимо да је, на пример, у Немачкој јавни превоз савршен, ретко када постоји стварна потреба за аутомобилима. У Грчкој не можете нигде отиц́и без аутомобила јер чекање на аутобус траје вечно. У Берлину, ако треба нешто да превезете, можете користити апликацију која вам омогуц́ава да користите, рецимо, возило за изнајмљивање, обавите своје послове и оставите га на улици. Као скутер. Такође имамо воз који вас за 20-30 минута вози до највец́ег аеродрома овде, за који вам је требало сат и по раније.

Често користите прилику да упозорите да наши проблеми почињу од самог система школовања, фокусирајуц́и се више на прикупљање знања уместо на формирање осец́аја припадности и одговорности. Шта по вашем мишљењу добијамо са постојец́им системом, а шта као друштво не успевамо да постигнемо?

Пуно говорим о школама и образовним системима и како их побољшати. Грчки образовни систем доживео сам од своје мале године до своје 18. Затим сам се преселио у Берлин. Јаз између њих је веома велики. Други ученици такође кажу да њихове школе нису увек биле добре, као да наши системи имају другу сврху. У Грчкој се фокусирамо на пет или шест научних области попут математике, физике, језика, укључујуц́и старогрчки. Није да сам против, али није за свакога. Од малих ногу смо принуђени да учимо ствари које касније у животу нец́емо моц́и да разумемо или употребимо.

Треба нам више експерименталног приступа, али такође не мислим да би школе и ученици требали да се баве најнапреднијим справицама како би им све било лакше. Нема потребе да унапредите своје уређаје да бисте унапредили школски систем. Морамо почети да мењамо гледиште које дајемо деци и развити нешто што се фокусира на њихову креативност и начин на који њихов ум функционише. Кад почнемо бринути о овоме, биц́е нам на располагању још много иновација. Научите их саосец́ању, сарадњи и пружите ширу перспективу изазова света у коме живе.

 

Да ли процес врац́ања природе у градове видите као први корак ка бољем и поштенијем окружењу за све друштвене групе?

У Немачкој су на добром путу. Ако је леп дан, сви су у парковима, друже се, шетају, заједно једу, деца се играју … За старије људе то је већ изазов. Видимо да земље попут Кине улажу велики напор да помогну старијим грађанима да се прилагоде својим друштвима. Сигурно ц́емо у будуц́ности имати све више старијих људи. А што тиче природом инспирисаних решења у градовима, паркове и природно окружење је лепо имати, али да бисмо их имали, а такође и једнак приступ свим здравим животним опцијама, потребно нам је нешто друго. Видим веома мало сарадње међу људима и толико конкуренције. Као и еуПОЛИС, мој пројекат огледала у школи имао је исти циљ, окупити комшије за опште добро.

Чак се и моје колеге са Универзитета вец́ такмиче за бољи положај, индивидуални успех …

 

Али да ли видите своју генерацију као могуц́у промену игре у поређењу са, рецимо, данашњим доносиоцима одлука?

Видим генерацијски јаз у приступу решавању проблема. Велике компаније, индустрије и заједнице добар су приказ сукоба генерација у којима млада генерација нема право гласа, а генерација стварних доносилаца одлука не оставља простора за сарадњу, нове идеје и перспективе, а то је једини начин да се иновација роди. Треба нам искуство старијих генерација да бисмо поставили неку врсту правила или одредили границе, али млађи морају бити тај врло брзи аутомобил који јури према новим стварима, а ту и тамо можда прекрши нека правила. Синергија!

Ко су ваши хероји?

– Немам хероје. Имам узоре за које мислим да чине велике ствари у научној области или њиховим компанијама. Као Елон Муск. Али као дете био сам љубитељ научно-фантастичних филмова. Видите, то није фикција, многе ствари које смо видели у филмовима пре неког времена, сада су део нашег свакодневног живота. Нико у свету не би очекивао да ц́е машина за „штампање“ хране из Звезданих стаза оживети као оно што сада зовемо 3Д штампачи који би могли да штампају све што пожелимо. Тај потез ме је натерао да размислим како могу да направим све што желим, да је то могуц́е. Технологија ц́е у великој мери обликовати нашу будуц́ност, али је кључно променити перспективу. Замишљам слање уметника и свих врста различитих креативних људи, рецимо, на Месец, само да би наш свет видели другачије и протумачили то нама осталима, на њихов начин, инспирисали нас! Замислите како ц́е се све што смо знали и мислили о нашем свету променити када почнемо да посец́ујемо друге планете! – каже Чацис