Dimitrios Čacis: Priroda i društva mogu da se razvijaju samo kroz međugeneracijsku saradnju

Mladi, ambiciozni inovator i graditelj robota za održivu budućnost, za euPOLIS projekat, čiji je Mikser partner, govori o ravnopravnom pristupu zdravim životnim izborima i opreznoj upotrebi tehnologije.

-Troopy je moj stari eksperimentalni projekat. Imao sam 15 godina kada sam pokrenuo svog prvog humanoidnog robota. Voleo sam robotiku od malih nogu i želeo sam to da radim u slobodno vreme i započeo sam osnovnu školu tako što sam pravio male robote, malo radio na programima, učio programiranje itd. Nakon toga sam želeo da postignem više i nastavio sam sa većim projektima poput 3D štampača i nekih egzo-skeletnih ruku itd. Tada se u mojoj glavi začeo san o humanoidima. Tako je nastao Troopy, kaže mladi grčki inovator Dimitrios Čacis, razgovarajući o razvoju tehnologije i rastućim izazovima za životnu sredinu.

Ne samo da je bio tinejdžer u vreme kada je napravio svog robota, već je i to napravio gotovo od džeparca, tričavih 600 dolara, već ceo njegov rad sada teži održivosti i pravednijim društvima.

– Troopy je imao mnoge prednosti i inovativne karakteristike, poput „oka“ napravljenog od kamere koje može „videti“ i kopirati pokrete ljudskog tela, imao je zvučnike za razgovor, dva mikrokontrolera kao mozak robota, pa mogao bi da oponaša bilo koji pokret čoveka. Pa, osim hodanja, to je zaista, stvarno teško! U isto vreme, imao sam više drugih projekata na kojima sam testirao različite inovativne funkcije.

Ova cela stvar sa robotikom, zajedno sa veštačkom inteligencijom i u saradnji sa mašinskim učenjem, dovodi do mnogih aplikacija u gotovo svim oblastima. Vidimo iz vrlo malo algoritama i aplikacija koji nam pomažu da inoviramo prema projektima velikih razmera. Gotovo je nezamislivo proživeti dan bez Siri iz Epla ili Alekse, ili nove generacije Teslinih automatizovanih vozila koja nam pomažu. Robotika i veštačka inteligencija su budućnost, sigurno poboljšavaju naše živote u eksponencijalnoj formi i moramo biti oprezni da prepoznamo probleme sa kojima se suočavamo i rešimo ih eksperimentisanjem sa robotikom. Na pragu smo kreativnosti i otkrića i verujem da nam budućnost sprema velike stvari, a roboti će imati ključnu ulogu u razvoju civilizacije, tvrdi Čacis.

Da li ste imali neki poseban izazov sa kojim želite da se vaš Troopy pozabavi?

Želeo sam da vidim kako se robot može kretati, kako možemo „prevesti“ program u pokret, moj glas u program i program da izazove aktivnost. Želeo sam da ovim projektom naučim sve o robotici i kombinovao sam elektroniku, elektrotehniku, matematiku, programiranje. Zato su roboti u pokretu „obrazovaniji“ i zato trenutno postoji oko 5.000 takvih robota širom sveta i svi su stvoreni u školama i na univerzitetima iu obrazovne svrhe.

 

Šta ste specijalizovali na Univerzitetu u Berlinu i gde vidite svoju budućnost?

Ja sam na svojoj poslednjoj godini na Univerzitetu u Berlinu, specijalizovao sam elektrotehniku i trenutno radim na jonskim potisnicima jer mi se sviđa ideja kosmičkog inženjeringa i kako možemo od ljudi napraviti višeplanetarnu vrstu i voleo bih da nastavim svoj master u ovoj oblasti. Moji ciljevi su da postignem nešto u svemirskom inženjeringu i voleo bih da radim na jonskom pogonu i fizici plazme.

 

Mnogi ljudi su veoma zabrinuti razvojem tehnologije, posebno veštačke inteligencije. Kako pomiriti ideje naprednih tehnologija i održivosti u smislu kvaliteta ljudskih života?

Vidim veoma dobar razvoj veštačke inteligencije i mašinskog učenja. Vidimo mnogo profesora na velikim univerzitetima i fakultetima koji ulažu naporan trud u razvoj veštačke inteligencije jer je to budućnost rešavanja problema. Ali ona bi mogla biti problematična, pa moramo napraviti neke granice. Recimo, u vojne svrhe, to može biti veoma opasno, ali s druge strane, vrlo inovativno iz perspektive budućnosti ljudskih bića. Kada smo videli Rover Perseverance koji odlazi na Mars pre otprilike godinu dana, sa ugrađenom veštačkom inteligencijom i sposobnošću donošenja sopstvenih odluka, to je bilo revolucionarno, inspirativno i pozitivno. Na nama je kako ćemo tu tehnologiju upotrebiti.

 

Kompaniju Ascos ste pokrenuli u tinejdžerskim godinama, već naglašavajući važnost recikliranih, višekratnih, materijala koji se mogu reciklirati i ponovo upotrebiti. Šta vam je pokazalo važnost takvog pristupa?

Ascos je počeo kao vizija 2016, dok sam se spremao da predstavim svog prvog robota u ljudskoj veličini, a bio mi je potreban računar koji bi mogao da prati moje projekte i bio bi stilski dodatak sa malo “naučnofantastičnih” detalja kako bih mogao da prezentujem svoje projekte na festivalima I naučnim sajmovima. Nakon laskavih komentara mojih prijatelja i kolega, gajio sam ideju da implementiram zanimljiv proizvod. Prošle godine, kroz lokdaun, bilo je savršeno vreme za pokretanje Ascosa. Nakon moje prve dve godine u Berlinu, shvatio sam da društvo mora da se okrene ka materijalima koji se mogu ponovo koristiti, reciklirati i održivijoj budućnosti. Život ovde mi je pokazao kako se svi trude da to postignu. Od naših profesora učimo da projekti ili ideje nisu inovativni bez održivosti, mogućnosti recikliranja. To je bilo upravo vreme kada sam razvio svoju ideju za drveno kućište za računar i osnovao kompaniju koja je takođe bila moj san. Ascos je osnovan prošle godine u Grčkoj. Naša prva implementacija bio je potpuno ekološki dizajn kućišta računara. Tokom tih meseci u Grčkoj izgradio sam veliku automatizovanu laboratoriju za njihovu proizvodnju. Ovde u Kavali imamo laboratoriju sa samo 3D štampanim, biorazgradivim materijalima. Čvrsto verujemo da sve mašine koje proizvodimo treba da budu ekološke, kao i sama proizvodnja. Koristimo samo 35 grama plastike u proizvodu od šest kilograma, a tih 35 grama su samo biorazgradiva plastika. Da bismo nastavili da menjamo mišljenje o računarima i da bismo izmenili celu ovu ideju desktop računara, trebalo bi da počnemo sa vrlo jasnom vizijom o tome kako će budućnost stonih računara da izgleda i mi sada razvijamo više proizvoda koje ćemo uskoro predstaviti. I znamo da ljudi vole da menjaju nešto i stvaraju potpuno drugačiju viziju svakodnevnih stvari, i ne samo to, već prave pomak ka održivosti.

 

S tim u vezi, morate se istovremeno obratiti publici i klijentima, obrazovati ih i podići svest da se isplati da za vaše kućište daju i neku paru više..?

U stvari, ne! Cena našeg kućišta je oko 200 evra, zbog ručn i svih materijala koe izrade i materijala koje koristimo, poput lakova na vodenoj bazi. Ali ako vam kažem da nikada nećete koristiti drugo kućište, da ćete koristiti manje struje, to prilično odgovara onim par stotina evra koje jednom platite. Ovo je dobar razlog da nastavimo sa drugim održivim projektima!

 

Očigledno je da su naši gradovi pretrpani i da nam ponestaju resursi za održavanje normalnih urbanih procesa. Šta, kao mlada i ambiciozna osoba, vidite kao glavne „izazove“ u gradovima u kojima ste živeli, u smislu urbanog zdravlja i blagostanja? – Koje su potrebe vaše generacije?

Situacija u Grčkoj i ovde u Nemačkoj je drugačija. Mogu reći da postoje neke stvari koje treba sprovesti kako bi bile održive i bacile drugačije svetlo na budućnost. U Grčkoj smo imali finansijsku krizu i takve stvari su nas malo usporile u razmišljanju o održivosti i o tome kako da živimo bolje u svom okruženju. Vidim mnogo više toga ovde u Nemačkoj. Ljudi su zainteresovani kako da promene stvari u svom gradu, kako da poboljšaju zdravlje i sreću. To takođe vidim iz političke perspektive. Nedavno su bili izbori i videli smo da su „zeleni“ postali veoma uticajan politički blok. Vidim budućnost u pružanju šansi i prostora za ljude, a ne za automobile, i da nastavimo da razvijamo transportnu infrastrukturu poput električnih vozila itd.

Ne vidim ovaj inovativni pristup u Grčkoj. Čak i u Kavali, koja nije veliki grad, imamo mnogo problema. Moramo prihvatiti činjenicu da svaki korak napred koji planiramo mora biti osnažen idejom I svešću o životnoj sredini. Sve je manje zelenih površina i ne možemo zatvoriti oči pred klimatskim promenama, svake godine je sve gore. Nemačka je na dobrom putu da reši mnoge izazove urbanog života. Još 2017. godine sam imao projekat sa svojom školom u Kavali, izgradili smo i postavili automatizovani reflektor sunca koji usmerava sunčevu svetlost u kuće kako bi proizvodili električnu energiju, toplotu, svetlost i sve prednosti koje bismo mogli da dobijemo od sunčeve svetlosti u zatvorenom prostoru, posebno za nebodere i visoke zgrade u velikim gradovima koji nemaju takvu površinu krova za solarne panele.

 

Kako doživljavate izazove zdravlja i blagostanja u gradovima u kojima ste živeli?

Ja sam osoba sa najviše alergija na svetu! I u obe zemlje (smeh). Moji testovi sugerišu da bih verovatno trebalo da nastavim život na Marsu jer nigde ovde ne mogu da pobegnem.

Ako govorimo o urbanim mehanizmima, vidimo da je, na primer, u Nemačkoj javni prevoz savršen, retko kada postoji stvarna potreba za automobilima. U Grčkoj ne možete nigde otići bez automobila jer čekanje na autobus traje večno. U Berlinu, ako treba nešto da prevezete, možete koristiti aplikaciju koja vam omogućava da koristite, recimo, vozilo za iznajmljivanje, obavite svoje poslove i ostavite ga na ulici. Kao skuter. Takođe imamo voz koji vas za 20-30 minuta vozi do najvećeg aerodroma ovde, za koji vam je trebalo sat i po ranije.

Često koristite priliku da upozorite da naši problemi počinju od samog sistema školovanja, fokusirajući se više na prikupljanje znanja umesto na formiranje osećaja pripadnosti i odgovornosti. Šta po vašem mišljenju dobijamo sa postojećim sistemom, a šta kao društvo ne uspevamo da postignemo?

Puno govorim o školama i obrazovnim sistemima i kako ih poboljšati. Grčki obrazovni sistem doživeo sam od svoje male godine do svoje 18. Zatim sam se preselio u Berlin. Jaz između njih je veoma veliki. Drugi učenici takođe kažu da njihove škole nisu uvek bile dobre, kao da naši sistemi imaju drugu svrhu. U Grčkoj se fokusiramo na pet ili šest naučnih oblasti poput matematike, fizike, jezika, uključujući starogrčki. Nije da sam protiv, ali nije za svakoga. Od malih nogu smo prinuđeni da učimo stvari koje kasnije u životu nećemo moći da razumemo ili upotrebimo.

Treba nam više eksperimentalnog pristupa, ali takođe ne mislim da bi škole i učenici trebali da se bave najnaprednijim spravicama kako bi im sve bilo lakše. Nema potrebe da unapredite svoje uređaje da biste unapredili školski sistem. Moramo početi da menjamo gledište koje dajemo deci i razviti nešto što se fokusira na njihovu kreativnost i način na koji njihov um funkcioniše. Kad počnemo brinuti o ovome, biće nam na raspolaganju još mnogo inovacija. Naučite ih saosećanju, saradnji i pružite širu perspektivu izazova sveta u kome žive.

 

Da li proces vraćanja prirode u gradove vidite kao prvi korak ka boljem i poštenijem okruženju za sve društvene grupe?

U Nemačkoj su na dobrom putu. Ako je lep dan, svi su u parkovima, druže se, šetaju, zajedno jedu, deca se igraju … Za starije ljude to je već izazov. Vidimo da zemlje poput Kine ulažu veliki napor da pomognu starijim građanima da se prilagode svojim društvima. Sigurno ćemo u budućnosti imati sve više starijih ljudi. A što tiče prirodom inspirisanih rešenja u gradovima, parkove i prirodno okruženje je lepo imati, ali da bismo ih imali, a takođe i jednak pristup svim zdravim životnim opcijama, potrebno nam je nešto drugo. Vidim veoma malo saradnje među ljudima i toliko konkurencije. Kao i euPOLIS, moj projekat ogledala u školi imao je isti cilj, okupiti komšije za opšte dobro.

Čak se i moje kolege sa Univerziteta već takmiče za bolji položaj, individualni uspeh …

 

Ali da li vidite svoju generaciju kao moguću promenu igre u poređenju sa, recimo, današnjim donosiocima odluka?

Vidim generacijski jaz u pristupu rešavanju problema. Velike kompanije, industrije i zajednice dobar su prikaz sukoba generacija u kojima mlada generacija nema pravo glasa, a generacija stvarnih donosilaca odluka ne ostavlja prostora za saradnju, nove ideje i perspektive, a to je jedini način da se inovacija rodi. Treba nam iskustvo starijih generacija da bismo postavili neku vrstu pravila ili odredili granice, ali mlađi moraju biti taj vrlo brzi automobil koji juri prema novim stvarima, a tu i tamo možda prekrši neka pravila. Sinergija!

Ko su vaši heroji?

– Nemam heroje. Imam uzore za koje mislim da čine velike stvari u naučnoj oblasti ili njihovim kompanijama. Kao Elon Musk. Ali kao dete bio sam ljubitelj naučno-fantastičnih filmova. Vidite, to nije fikcija, mnoge stvari koje smo videli u filmovima pre nekog vremena, sada su deo našeg svakodnevnog života. Niko u svetu ne bi očekivao da će mašina za „štampanje“ hrane iz Zvezdanih staza oživeti kao ono što sada zovemo 3D štampači koji bi mogli da štampaju sve što poželimo. Taj potez me je naterao da razmislim kako mogu da napravim sve što želim, da je to moguće. Tehnologija će u velikoj meri oblikovati našu budućnost, ali je ključno promeniti perspektivu. Zamišljam slanje umetnika i svih vrsta različitih kreativnih ljudi, recimo, na Mesec, samo da bi naš svet videli drugačije i protumačili to nama ostalima, na njihov način, inspirisali nas! Zamislite kako će se sve što smo znali i mislili o našem svetu promeniti kada počnemo da posećujemo druge planete! – kaže Čacis