Миксер зумира – Највећи посао следи након промене

Да ли је масовни излазак на улице током последњег месеца прошле године најзад најава критичке и снаге промене или само још један пренадувани балон који ће пући изнад наших глава, а нас оставити са утањеним, хелијумским гласићима? Да и сами себи будемо смешни…

Шта хоће ти гласови: јесу ли политички или еколошки и зашто би једно искључивало друго? Да ли бити свестан важности бриге о животној средини и борба за њу може бити “поштена” само ако је аполитична? И ако подразумева политичке притиске (а грађанска непослушност је једна дивна тековина развоја демократије кроз све њене појавне облике кроз векове), онда су то прљави интереси, политикантство? Може ли уствари један такав вапај као што је вапај за чистим ваздухом, водом и земљом у друштву које креира инвеститорска тиранија, да буде пацифистички, практикован кроз размену рецепата за детокс смутије и пригодна академија?

 

Миксерови саговорници уверени су да је развигорен дух побуне у српском друштву тек у зачетку и да нам промене, али и тежачки рад, тек предстоје.

-Мислим да се у Београду и Србији десило заиста нешто што нико није могао да очекује на почетку ове године. Пробудила се енергија, окупила се око једне заједничке ствари а то је борба за пристојан живот. Пристојног живота нема без ваздуха, воде, без чисте земље… Она се негде фокусирала баш кроз ову борбу против Рио Тинта,  као највећег загађивача и највеће претње – сматра Небојша Зеленовић (ЗЗС), бивши градоначелник Шапца.

Он каже да је ова борба показала да је борба уопште могућа у тренутку када су сви дигли руке од Србије, верујући да овде ништа добро не може да се деси.

-Та промена не значи промена само ове власти, него промена наших лоших навика. Ја сам почаствован што могу да будем део једне такве борбе. Имам заиста велика очекивања од следеће године. Очекујем промену, али до тога не можемо доћи тако што ћемо седети и чекати. Наша борба је потребна сваки дан по мало, јер сваки дан по мало може нам донети много радости у следећој години. Када се деси промена тек онда следи велики посао. За велики посао су задужени паметни, писмени и образовани млади људи. Енергија и посвећеност послу којим се бавимо. Радујем се да од Србије покушамо да направимо једно пристојно место за живот. Кад такво место направимо сами за себе, онда ће и други почети да нас цене – вели Зеленовић.

Петар Јањатовић:

Ово је тек почетак. Очигледно је да је народ показао колико је јак и битан. Очекујем да ће у следећој години још интензивније и што јаче, зато што ови не одустају. Е па не смемо ни ми да одустанемо.

Архитекта Драгољуб Бакић на истом је трагу, сматрајући наставком протеста с почетка јануара јасним показатељем колико је грађанима стало, али и прекипело.

-Ја се стварно надам значајној промени од почетка. Наш покрет Еколошки устанак учествује у свим протестима, иако смо рекли да чекамо одговор. Ми смо одговор добили и пре Божића када је у Новом Пазару изговорено да Рио Тинто остаје у Србији. Ово што радимо, у суштини покушавамо да ресетујемо јавно мнење, да грађани постану свесни колико је животна средина битна. Ту је много аспеката укључено које тек треба да откријемо и научимо. То су цивилизацијска питања. Као што је за Србију то да избаци Рио Тинто. Енергија је огромна и она ће расти. Радују ме ови млади људи! Да ли их је ујединила тема или су се најзад ослободили страха..? Незадовољни, уплашени, забринути смо… – каже Бакић.

Новинарка Весна Малишић подсећа на “културу протеста” у нашем друштву и промене рођене у њима.

Протести су значајан политички чинилац још од деведесетих.Не заборавимо да су први протести одржани као отпор Уставу донетом без расправе у ауторитарном Милошевићевом режиму који се спремао за рат. Значајне одлуке режима оборене су на улицама 2000, режим је оборен на улицама! Улица је зато, значајан политички чинилац, било да су власти уважавали захтеве улице или нису и тиме показивале свој репресивни карактер. Ови протести су акумулирана енергија која се празни и можда је то грешка покретача што празне енергију грађана. Али нема говора, 30 година уназад на улици су се тражили демократија, слобода и правна држава – подсећа Малишић.

Она сматра да смо сада и један корак напред: тражимо основу нашег живота оличену у еколошким захтевима.

-Ови протести нису случајни. Испитивачи јавног мнења већ годину и по мере еколошке тема као важне. То су Реке Старе Планине, Бара Рева, Пожар у спалионици, Рио Тинто, Линг Лонг.. Све су то каменчићи у енергији која се подигла и излила на улице. Мери се померање свести грађана и еколошке теме су сублимација грађанског незадовољства изазваног инвестиционом политиком, капиталом који је постао бог свега, одсуством правне државе и права радника и основних демократских принципа. Све ово резултира ставом грађана: Хоћу чист ваздух! Нећу непознате инвеститоре и тајне уговоре, нећу да ме ништа не питате. То је уствари незадовољство системом и начином владања. Зашто је власт уважила захтеве улице? Па, не због превише људи, а било их је! Пристали су јер су увидели експлозивни потенцијал ових скупова. Људи осећају померање тежишта у Европи, желе своја елементарна права. Са свим овим еколошким проблемима сусреће се и читава Европа, али код нас је у то уплетен и дивљи капитализам у потпуном одсуству институција и правне државе – закључује Малишић.