Стелиос Прасас, деведесетогодишњи маратонац: Желим чисто небо, брига ме за фенси ресторане!

Вец́ина људи је оставила своја родна места, усеве, своја села и преселила се у велике градове, углавном у Атину у Грчкој. Са еволуцијом технологије, свако дете сада жели да учи, а цео свет се крец́е ка строгом образовању. Али ми нисмо вечни и сви би требало да имамо посао који нам прија, каже Стелиос Прасас у интервјуу за сајт еуПолис.

Рођен тридесетих година у Атини, одрастао у Грчкој окупираној од нациста, глади и сиромаштва, живот је хранио Стелиоса Прасаса „хлебом са седам кора“. Али он се не предаје! Апсолутна звезда Атинског маратона 2021, 90-годишњи Прасас је тренирао фудбал бос од своје десете године, на земљи, на пољима непосредно око храма Зевса Олимпијског. Иако се његов родни град драматично променио од када је направио прве кораке, Стелиос не одустаје од позитивног погледа на ствари, зрачи љубављу према свим људима, познатим или непознатим, и страствено се залаже за живот пуним плуц́има у сваком тренутку. Поред спорта, посвец́ен је својим унуцима и породици са којима води малу продавницу за све занате у Виронасу.

Он је на циљу овогодишњег маратона у главном граду Грчке одао пошту природи, ведром небу и добром духу. Одмах смо препознали да се мудрост и снага олимпског титана господина Стелиоса природно преплиц́у са целокупном филозофијом еуПолиса. Захваљујуц́и љубазној помоц́и СЕГАС-а ступили смо у контакт са овим херојем.

Сазнавши да је први позив за интервју стигао из Србије, Стелиос весело „маркира територију“: О, био сам тамо, трчао сам маратон!

 

На којим и на колико места сте трчали маратон?

Словенија, Хрватска, Албанија, Цариград, Југославија, Румунија, Бугарска, Исмир, Минхен, Аустралија, Бафало, Њукасл, Финска, Норвешка, Шведска, Мадрид, Рим, Сејшели, Тајланд, Торонто…Путовали смо јер смо (пре 10 година ) чланови Атинског удружења тркача здравља, а путовали смо на трчање широм света, како на маратонима, тако и на мањим дистанцама. И настављамо, не стајемо наравно, пошто тренутно имам само 90 година, имам још доста времена, будуц́ност је преда мном!

Пхото цредитс: Цоуртесy оф СЕГАС

Пре свега, честитамо на вашем резултату, али изнад свега, импресивној упорности и снази воље!

Молим вас, немојте ми честитати, јер резултат није био онакав какав сам се надао да ц́е бити… Нисам стигао у време које сам очекивао јер сам направио грешку. Али ако позовете СЕГАС (Хеленско аматерско атлетско удружење), они могу да вам кажу о временима која сам постигао током претходних, много бољих година. Овај пут је трајало мало дуже, али уживао сам и наставиц́у. Не престајем.

 

Шта вас мотивише, из године у годину, из града за градом, да савладате све те километре?

То је заиста леп хоби. Ништа вас не одваја од осталих спортиста. Само искористите здравље које имате. Прегледе обављам два пута годишње и чим добијем зелено светло, учествујем у тим тркама. Тако је вец́ 30 година. Грчки маратон је најлепши од свих које сам трчао, иако свака земља има своју јединствену лепоту. Више волим грчки јер не трчиш поред небодера или стамбених зграда.

 

Мора да сте поднели много жртава да бисте то постигли?

Трчим од своје 10. године, бос, када су немачки нацисти окупирали Грчку 1941. Рођен сам у близини храма Зевса Олимпијског и преживели смо ова тешка времена, током којих смо непрестано вежбали. До своје 59. године уживао сам у фудбалу, а онда сам почео да трчим. Наравно, стадиони тада нису имали траву, само земљу, па је било много теже. Тренутно имам само 90 година, имам још много времена, будуц́ност је преда мном!

 

Током протеклих 30 година, да ли сте имали неке посебне навике које вам помажу у трчању?

Не, само уживам у сваком дану који сване, срец́ан сам што имам свој хоби, морам да наставим да му се посвећујем јер је атлетика оно што ме чини испуњеним сваки дан. Волим да се крец́ем цео дан.

 

Знајуц́и да пројекат еуПОЛИС има за циљ унапређење здравља и благостања грађана у урбаним срединама, шта ви, као спортиста, примец́ујете да су главни проблеми здравља и добробити људи који живе у градовима?

Одушевљена сам сваким даном када излазим и видим природу, небо, облаке, планине, и чини ме пуним да присуствујем лепоти ове земље, јер ц́е свако од нас једног дана отиц́и. Ми нисмо вечни и треба да уживамо у сваком дану који сване. Не волим ништа више од тањира хране, да имам своју породицу у близини и посматрати лепоту ове земље. Немам ништа против било кога, а волим сваког човека који живи на земљи, то је најважније, и никада се ни са ким у животу нисам посвађао.

 

Чини се да ц́е нове генерације тешко пронац́и ове природне лепоте са свим загађењем, пренасељеним градовима… Шта видите као главне проблеме?

Атина је била заиста лепо село једном! Могли смо да шетамо и уживамо. Било је неких фасцинантних насеља као што су Каисариани, Илиссиа Педиа, Агиос Артемиос, Воулиагмени, Неа Смирни… И није било никаквих проблема међу људима, само љубав и поштовање. Могли бисмо да спавамо у својим двориштима и живимо природним животом, ослобођени, као животиње. Слободни, као коњи или магарци.

Али сада постоје неки стварни проблеми у поређењу са пре 20-30 година. На пример, сваке године, поред маратона, трчим трку од 21 км око Атине. Ова година је била знатно тежа. Сама атмосфера је много отежавала. Трчање 21 км било ми је напорније од стварног маратона због загађења. Нисам могао јасно да дишем. Не могу да верујем да је Атина дошла до овога! Ишли смо на Акропољ и тренирали испод чувене стене, где су сада сви кафиц́и и ресторани. Ми људи сада уништавамо прелепу природу коју смо некада имали. Мислим да еволуција технологије има овакве резултате, нажалост.

 

Да ли мислите да сви ови градови пружају једнак осец́ај сигурности, припадности и поштовања свим грађанима?

Бојим се да ц́емо се суочити са много више проблема како време буде пролазило. Нисам образован, знате, нисам завршио ни основну школу због немачке нацистичке окупације у Грчкој раних 40-их. Управо смо у неком тренутку добили сертификат да имамо неко основно образовање.

 

Али није увек било тако – по вашем мишљењу, шта нас је довело овде, шта је градове учинило тако непријатељским, нездравим местима?

Вец́ина људи је оставила своја родна места, усеве, своја села и преселила се у велике градове, углавном у Атину у Грчкој. Са еволуцијом технологије, свако дете сада жели да учи, а цео свет се крец́е ка строгом образовању. Али ми нисмо вечни и сви треба да имамо посао који нам прија.

 

Да ли верујете да можемо да вратимо природу у градове и да ли верујете да би заједничка воља грађана могла да преокрене процес доношења одлука тако да се потребе грађана рефлектују у њиховим градовима?

Наравно, да. Човек може покушати да ужива у свом животу како време пролази. Не могу да верујем да имам 90 година. Године су пролазиле као вода која тече.

 

А у чему уживате у овим градовима, чиме се бавите када нисте на тренингу?

Није ме брига за лепе продавнице или ресторане. Био сам у толико земаља да ме ништа од тога више не покрец́е. Уживам у дугим шетњама уз море, на пример, ходам 10-15 км у Неа Макрију поред мора. То је оно што ме чини срец́ним. Некада сам пливао са сином до његове 15. године, сада има 46.