Stelios Prasas, devedesetogodišnji maratonac: Želim čisto nebo, briga me za fensi restorane!

Većina ljudi je ostavila svoja rodna mesta, useve, svoja sela i preselila se u velike gradove, uglavnom u Atinu u Grčkoj. Sa evolucijom tehnologije, svako dete sada želi da uči, a ceo svet se kreće ka strogom obrazovanju. Ali mi nismo večni i svi bi trebalo da imamo posao koji nam prija, kaže Stelios Prasas u intervjuu za sajt euPolis.

Rođen tridesetih godina u Atini, odrastao u Grčkoj okupiranoj od nacista, gladi i siromaštva, život je hranio Steliosa Prasasa „hlebom sa sedam kora“. Ali on se ne predaje! Apsolutna zvezda Atinskog maratona 2021, 90-godišnji Prasas je trenirao fudbal bos od svoje desete godine, na zemlji, na poljima neposredno oko hrama Zevsa Olimpijskog. Iako se njegov rodni grad dramatično promenio od kada je napravio prve korake, Stelios ne odustaje od pozitivnog pogleda na stvari, zrači ljubavlju prema svim ljudima, poznatim ili nepoznatim, i strastveno se zalaže za život punim plućima u svakom trenutku. Pored sporta, posvećen je svojim unucima i porodici sa kojima vodi malu prodavnicu za sve zanate u Vironasu.

On je na cilju ovogodišnjeg maratona u glavnom gradu Grčke odao poštu prirodi, vedrom nebu i dobrom duhu. Odmah smo prepoznali da se mudrost i snaga olimpskog titana gospodina Steliosa prirodno prepliću sa celokupnom filozofijom euPolisa. Zahvaljujući ljubaznoj pomoći SEGAS-a stupili smo u kontakt sa ovim herojem.

Saznavši da je prvi poziv za intervju stigao iz Srbije, Stelios veselo „markira teritoriju“: O, bio sam tamo, trčao sam maraton!

 

Na kojim i na koliko mesta ste trčali maraton?

Slovenija, Hrvatska, Albanija, Carigrad, Jugoslavija, Rumunija, Bugarska, Ismir, Minhen, Australija, Bafalo, Njukasl, Finska, Norveška, Švedska, Madrid, Rim, Sejšeli, Tajland, Toronto…Putovali smo jer smo (pre 10 godina ) članovi Atinskog udruženja trkača zdravlja, a putovali smo na trčanje širom sveta, kako na maratonima, tako i na manjim distancama. I nastavljamo, ne stajemo naravno, pošto trenutno imam samo 90 godina, imam još dosta vremena, budućnost je preda mnom!

Photo credits: Courtesy of SEGAS

Pre svega, čestitamo na vašem rezultatu, ali iznad svega, impresivnoj upornosti i snazi volje!

Molim vas, nemojte mi čestitati, jer rezultat nije bio onakav kakav sam se nadao da će biti… Nisam stigao u vreme koje sam očekivao jer sam napravio grešku. Ali ako pozovete SEGAS (Helensko amatersko atletsko udruženje), oni mogu da vam kažu o vremenima koja sam postigao tokom prethodnih, mnogo boljih godina. Ovaj put je trajalo malo duže, ali uživao sam i nastaviću. Ne prestajem.

 

Šta vas motiviše, iz godine u godinu, iz grada za gradom, da savladate sve te kilometre?

To je zaista lep hobi. Ništa vas ne odvaja od ostalih sportista. Samo iskoristite zdravlje koje imate. Preglede obavljam dva puta godišnje i čim dobijem zeleno svetlo, učestvujem u tim trkama. Tako je već 30 godina. Grčki maraton je najlepši od svih koje sam trčao, iako svaka zemlja ima svoju jedinstvenu lepotu. Više volim grčki jer ne trčiš pored nebodera ili stambenih zgrada.

 

Mora da ste podneli mnogo žrtava da biste to postigli?

Trčim od svoje 10. godine, bos, kada su nemački nacisti okupirali Grčku 1941. Rođen sam u blizini hrama Zevsa Olimpijskog i preživeli smo ova teška vremena, tokom kojih smo neprestano vežbali. Do svoje 59. godine uživao sam u fudbalu, a onda sam počeo da trčim. Naravno, stadioni tada nisu imali travu, samo zemlju, pa je bilo mnogo teže. Trenutno imam samo 90 godina, imam još mnogo vremena, budućnost je preda mnom!

 

Tokom proteklih 30 godina, da li ste imali neke posebne navike koje vam pomažu u trčanju?

Ne, samo uživam u svakom danu koji svane, srećan sam što imam svoj hobi, moram da nastavim da mu se posvećujem jer je atletika ono što me čini ispunjenim svaki dan. Volim da se krećem ceo dan.

 

Znajući da projekat euPOLIS ima za cilj unapređenje zdravlja i blagostanja građana u urbanim sredinama, šta vi, kao sportista, primećujete da su glavni problemi zdravlja i dobrobiti ljudi koji žive u gradovima?

Oduševljena sam svakim danom kada izlazim i vidim prirodu, nebo, oblake, planine, i čini me punim da prisustvujem lepoti ove zemlje, jer će svako od nas jednog dana otići. Mi nismo večni i treba da uživamo u svakom danu koji svane. Ne volim ništa više od tanjira hrane, da imam svoju porodicu u blizini i posmatrati lepotu ove zemlje. Nemam ništa protiv bilo koga, a volim svakog čoveka koji živi na zemlji, to je najvažnije, i nikada se ni sa kim u životu nisam posvađao.

 

Čini se da će nove generacije teško pronaći ove prirodne lepote sa svim zagađenjem, prenaseljenim gradovima… Šta vidite kao glavne probleme?

Atina je bila zaista lepo selo jednom! Mogli smo da šetamo i uživamo. Bilo je nekih fascinantnih naselja kao što su Kaisariani, Ilissia Pedia, Agios Artemios, Vouliagmeni, Nea Smirni… I nije bilo nikakvih problema među ljudima, samo ljubav i poštovanje. Mogli bismo da spavamo u svojim dvorištima i živimo prirodnim životom, oslobođeni, kao životinje. Slobodni, kao konji ili magarci.

Ali sada postoje neki stvarni problemi u poređenju sa pre 20-30 godina. Na primer, svake godine, pored maratona, trčim trku od 21 km oko Atine. Ova godina je bila znatno teža. Sama atmosfera je mnogo otežavala. Trčanje 21 km bilo mi je napornije od stvarnog maratona zbog zagađenja. Nisam mogao jasno da dišem. Ne mogu da verujem da je Atina došla do ovoga! Išli smo na Akropolj i trenirali ispod čuvene stene, gde su sada svi kafići i restorani. Mi ljudi sada uništavamo prelepu prirodu koju smo nekada imali. Mislim da evolucija tehnologije ima ovakve rezultate, nažalost.

 

Da li mislite da svi ovi gradovi pružaju jednak osećaj sigurnosti, pripadnosti i poštovanja svim građanima?

Bojim se da ćemo se suočiti sa mnogo više problema kako vreme bude prolazilo. Nisam obrazovan, znate, nisam završio ni osnovnu školu zbog nemačke nacističke okupacije u Grčkoj ranih 40-ih. Upravo smo u nekom trenutku dobili sertifikat da imamo neko osnovno obrazovanje.

 

Ali nije uvek bilo tako – po vašem mišljenju, šta nas je dovelo ovde, šta je gradove učinilo tako neprijateljskim, nezdravim mestima?

Većina ljudi je ostavila svoja rodna mesta, useve, svoja sela i preselila se u velike gradove, uglavnom u Atinu u Grčkoj. Sa evolucijom tehnologije, svako dete sada želi da uči, a ceo svet se kreće ka strogom obrazovanju. Ali mi nismo večni i svi treba da imamo posao koji nam prija.

 

Da li verujete da možemo da vratimo prirodu u gradove i da li verujete da bi zajednička volja građana mogla da preokrene proces donošenja odluka tako da se potrebe građana reflektuju u njihovim gradovima?

Naravno, da. Čovek može pokušati da uživa u svom životu kako vreme prolazi. Ne mogu da verujem da imam 90 godina. Godine su prolazile kao voda koja teče.

 

A u čemu uživate u ovim gradovima, čime se bavite kada niste na treningu?

Nije me briga za lepe prodavnice ili restorane. Bio sam u toliko zemalja da me ništa od toga više ne pokreće. Uživam u dugim šetnjama uz more, na primer, hodam 10-15 km u Nea Makriju pored mora. To je ono što me čini srećnim. Nekada sam plivao sa sinom do njegove 15. godine, sada ima 46.