Драгољуб Замуровић: Урбано и природно нису у рату

Урбани и природни закони морају бити у хармонији. Али оно што се овде дешава последњих деценија далеко је од урбанизације. Хаотична и непланска градња свега и свачега главни је кривац за ситуацију у коју смо увучени, упозорава познати српски фотограф Драгољуб Замуровић.

 

Драгољуб Замуровиц́ је познати српски фотограф са страшц́у да ухвати деликатну игру и спој природе и друштава која се у њој развијају и расту. Познат под псеудонимом Арт Замур, од 1988. сарађује са француском агенцијом Гамма Прессе Имагес, преко које су његове фотографије доспеле у највеће светске часописе Тиме, Неwсwеек, Тхе Неw Yорк Тимес Магазине, Стерн, Парис/Матцх, Фигаро Магазине, Гео, Еуропео, Натионал Геограпхиц итд.

Када је љубав према доброј фотографији превазишла могућности објектива, али и обичне људске перцепције, Замур је дизајнирао сопствену летелицу како би себи омогућио нову перспективу и поглед на свет природе који толико негује. Као хроничар промена у окружењу које данас осећамо веома грубо на својој кожи, Замур говори о осећају природе у градовима и њеном значају.

 

Током каријере премрежили сте Београд и Србију и свакако забележили хронологију свих промена. Догађа ли се борба урбаног и природног и ко на ком фронту побеђује?

Право урбано и природно морају да буду усаглашени. Али, ово што се овде догађа у последње време је далеко од урбаног. То је управо супротно од урбаног. Неконтролисана градња и хаотично и непланирано зидање свега и свачега без икаквог плана је главни кривац за ситуацију у коју смо доведени.

Будући да је Београд један од четири пилот-града на пројекту еуПОЛИС, како бисте описали промене од тренутка када сте дошли у град, па све до овог тренутка?

Сећам се да нам је један професор на трећој години архитектуре причао о примеру из Шведске. Тамо су порушили цело једно лоше планирано насеље јер су закључили да је јефтиније да га поруше него да опстане такво какво је пошто би последице опстајања таквог насеља биле много горе и скупље за друштво од рушења. Наравно, то је било могуће у богатој Шведској. Ко ће овде сада донети одлуку да се поруши пола Врачара или цела Калуђерица? Или, један пример из времена после Другог светског рата: Изграђено је насеље Железник са мноштвом комфорних станова у које су усељени људи са југа земље који су претходно живели у потпуно другачијим условима. Многима је било незамисливо да станују под истим кровом где је WЦ. У неколико наредних година, када је изашла на лице места некаква комисија, утврђено је да је сав паркет подигнут и искоришћен за ложење ватре, клозетске шоље су поскидане и коришћене за неке друге сврхе, дрвенарија је била девастирана… једном речју људи који су усељени нису били културолошки припремљени за коришћење таквих станова. И после неколико деценија, таман када смо достигли одговарајући степен свести и образовања, долази до тоталног распада система разарањем заједничке државе и међусобним ратовима. Садашња власт не обраћа уопште пажњу на знање и све се урушава до крајњих граница. Здрава животна средина их не интересује. Богаћење уског круга блиско повезаних људи постаје приоритет.

 

Душко Радовић би рекао да је само пробудити се у Београду, довољан разлог за радост, али много се тога променило. У каквом Београду бисте ви волели да се пробудите?

Пре извесног времена посетио сам сина који се студирао у једном мањем холандском градићу, мислим да се звао Еншеде. Кроз цео град провлачило се зеленило са бициклистичким и пешачким стазама тако да сте имали утисак да сте у неком врту, а не у граду. Ипак, ту су биле све потребне јавне установе, школе, позориште, велика библиотека… Свуда су биле мале украсне фонтане, затим језера, велики број омањих скулптура између којих су се шетали лабудови и неке друге птице. Не знам да ли би било могуће да Београд са оволиким бројем становника тако изгледа, али свакако би било лепо направити нешто слично томе.

 

Добар део свог опуса направили сте из перспективе која човеку није доступна природно. Да ли је прављење и патентирање прве летелице можда била подсвесна потреба да се покаже тај контраст природе наспрам урбаних средина које као да полако „гризу“ природна пространства?

Летео сам свим и свачим: моторним змајем, хеликоптером, разним авионима, балонима… Сјединио сам балон једносед са мотором од параглајдера. То ми је омогућавало да летим, не само тамо где дува ветар, већ у свим правцима. Најсрећнији сам кад се подигнем изнад ненасељених површина и посматрам преплитање поља разних боја са неком воденом површином. Насеља свакако нису толико интересантна, поготово што се из птичије перспективе види јасно ко на длану све што је ружно на површинама које окружују зграде, као и шта се све од отпада налази на кровним терасама.

И као неко ко је толико времена провео у природи, ходајући и летећи, шта сте добили „тамо“, а шта сваким повратком у град?

Сваки дан који не проведем, макар и делимично, у природи је за мене изгубљен дан. Одласком у природу као да се ослобађам из неких окова, могу слободно дубоко да уздахнем, пустим поглед у даљину… Пошто најчешће идем по околним Војвођанским њивама, свуда око и изнад мене је огромно небо које ми много значи, поготово кад га прекривају бели, лагани облаци. Мада често волим и уживам у такозваном невремену са грмљавином и муњама које пресецају небо. Једино што тада није баш згодно летети. Када довољно „напуним батерије“ враћам се увек срећан град који ми пружа удобност и сигурност.

 

Као уметник који бележи специфичан спој природе са традицијом (која је увек у складу са природом неког краја), шта је то што смо бесповратно изгубили?

Нажалост, много тога. Недавно сам сређивао старе слајдове и наишао сам на серију фотографија коју сам снимио у Македонској регији око Мавровског језера. Тамо су живели Мијаци, старо српско племе које се доселило ту из Албаније. Њихова прекрасна ношња, обичаји и архитектура тада су ме одушевили. А онда сам на Yутубе каналу видео емисију Бранка Станковића „Квадратура круга“ коју је он снимио пре две године. Скандализовао сам се када сам сазнао да они више не постоје. Био је то стварно велики шок за мене. Нестанак такве лепоте је велика срамота за нашу генерацију која је то допустила.

 

Где видите решење и верујете ли да можемо да вратимо природу у градове?

Све зависи од људи којима је посао да о томе одлучују. Нажалост, са овим људима у власти (не само у нашој, већ и у многим другим земљама) тешко да је могуће било шта да се уради. Недостатак основне културе и схватања да је опште увек значајније од личног, нема будућности за градове. Уместо враћања природе у градове, имамо примере свакодневног уништавања свега зеленог. Негде сам прочитао да је у Америци пре више од 150 година донет закон да за свако посечено дрво мора да се посаде три нова. Резултат тога је да сада у Америци има више шума негу раније. Не знам сигурно да ли је то тачан податак, али ако је тако, онда је то можда добар пут.

Развој технологија у великој мери доприноси увећаној употреби природних ресурса, такође ствара велики отпад јер технологија исто тако, веома брзо застарева. Да ли нам је технологија савезник у овој борби?

Ако се технологија мудро користи онда је она велики савезник. Нажалост, овде и у многим другим сиромашним земљама технологија служи само за богаћење појединаца на уштрб природних ресурса.

 

С друге стране, пропутовали сте светом, како се ови процеси и односи урбаног и природног одвијају на неким другим местима?

Па, као и у свему осталом, све зависи од стања свести у одређеној земљи. У развијенијим земљама западне Европе, поготово оним на северу континента полаже се велика пажња на тај однос. Ни у чему као у томе више не важи она изрека „Што јужније – то тужније“.

 

Где су лица становника била најсрећнија и по вашем мишљењу, зашто?

Постоји неко светско истраживање о срећи које ради агенција „Галуп“. По том истраживању најсрећније земље су Финска, Исланд, Данска, Швајцарска, Холандија… Србија је тек на 46. месту. Чини ми се да се то поклапа са мојим досадашњим искуством које сам имао путујући. Можда је то зато што су они пронашли склад између природе и људи.

 

Који је најдрастичнији пример повлачења природе пред урбанизацијом који сте ухватили апаратом?

Поменуо сам већ да је моје мишљење да права урбанизација не шкоди природи. Природу уништава лоша урбанизација и људски нехат. Прошле године у августу, шетајући поред баре Рева у Крњачи приметио уништавање зеленила и прекрасне шуме у којој живи велики број животиња, пре свега птица, међу којима је и орао белорепан. Одмах сам о томе обавестио моје пратиоце на Фацебуку којих има око 24.000, али било је потребно скоро годину дана да се вест о томе прочује. Срећом, сада је тренутно то заустављено, али докле ће бити – питање је.

 

Најзад, живимо у изузетно изазовним временима, људи су опседнути дневним проблемима и тешко их је окупити, ангажовати. Шта би по вама био рецепт и охрабрење грађанима Београда да почну да се питају и укључују у процесе одлучивања о свом комшилуку, граду и широј околини?

У овој земљи власт је фетиш, то је нешто што се обожава и у шта се безгранично верује. Тако је вероватно било одувек, а сигуран сам да је тако од када знам за себе. Некада се веровало новинама, а сада је државна телевизија та која утиче неограничено на свест људи. Значи, власт је та која би требало да охрабри грађане Београда и других места да се укључе у ту проблематику. Међутим, ова власт то не жели јер је осетила да лакше може да манипулише грађанима уколико су мање свесни проблема. РТС је главни промотер такве власти и докле год се ту нешто не измени ствар ће бити све лошија и лошија. Значи, пут би вероватно требало да буде овакав: натерати РТС да постане јавни сервис који професионално и истинито извештава уместо што је сада пропагандно гласило власти и организовање слободних избора. Када уместо ове корумпиране мафијашке групе која се дочепала власти ту дођу људи којима је јасно да без образовања нема напретка, све ће полако почети да се мења набоље. И данас ту и тамо постоје неформалне групе људи који схватају значај те проблематике, али те групе немају никакав приступ јавном сервису.

Како се осећате ходајући Београдом, шта вам прија, смета, недостаје, са којим се изазовима сусрећете?

Пре десет година објавио сам фото-монографију „Мој Београд“ коју сам снимао неколико година. Тада сам осећао дах промена. Нешто је поново почињало да се буди у овом граду. А данас? Данас не осећам никакву жељу да прошетам улицама свог града. Распаднути тротоари, ружне фонтане, бандере прекривене малим огласима, ижврљане фасаде… Из пролаза у Кнез Михаиловој улици смрди на фекалије… Ваздух у Београду је постао опасан за живот. Ово више није добар град за живот.