Dragoljub Zamurović: Urbano i prirodno nisu u ratu

Urbani i prirodni zakoni moraju biti u harmoniji. Ali ono što se ovde dešava poslednjih decenija daleko je od urbanizacije. Haotična i neplanska gradnja svega i svačega glavni je krivac za situaciju u koju smo uvučeni, upozorava poznati srpski fotograf Dragoljub Zamurović.

 

Dragoljub Zamurović je poznati srpski fotograf sa strašću da uhvati delikatnu igru i spoj prirode i društava koja se u njoj razvijaju i rastu. Poznat pod pseudonimom Art Zamur, od 1988. sarađuje sa francuskom agencijom Gamma Presse Images, preko koje su njegove fotografije dospele u najveće svetske časopise Time, Newsweek, The New York Times Magazine, Stern, Paris/Match, Figaro Magazine, Geo, Europeo, National Geographic itd.

Kada je ljubav prema dobroj fotografiji prevazišla mogućnosti objektiva, ali i obične ljudske percepcije, Zamur je dizajnirao sopstvenu letelicu kako bi sebi omogućio novu perspektivu i pogled na svet prirode koji toliko neguje. Kao hroničar promena u okruženju koje danas osećamo veoma grubo na svojoj koži, Zamur govori o osećaju prirode u gradovima i njenom značaju.

 

Tokom karijere premrežili ste Beograd i Srbiju i svakako zabeležili hronologiju svih promena. Događa li se borba urbanog i prirodnog i ko na kom frontu pobeđuje?

Pravo urbano i prirodno moraju da budu usaglašeni. Ali, ovo što se ovde događa u poslednje vreme je daleko od urbanog. To je upravo suprotno od urbanog. Nekontrolisana gradnja i haotično i neplanirano zidanje svega i svačega bez ikakvog plana je glavni krivac za situaciju u koju smo dovedeni.

Budući da je Beograd jedan od četiri pilot-grada na projektu euPOLIS, kako biste opisali promene od trenutka kada ste došli u grad, pa sve do ovog trenutka?

Sećam se da nam je jedan profesor na trećoj godini arhitekture pričao o primeru iz Švedske. Tamo su porušili celo jedno loše planirano naselje jer su zaključili da je jeftinije da ga poruše nego da opstane takvo kakvo je pošto bi posledice opstajanja takvog naselja bile mnogo gore i skuplje za društvo od rušenja. Naravno, to je bilo moguće u bogatoj Švedskoj. Ko će ovde sada doneti odluku da se poruši pola Vračara ili cela Kaluđerica? Ili, jedan primer iz vremena posle Drugog svetskog rata: Izgrađeno je naselje Železnik sa mnoštvom komfornih stanova u koje su useljeni ljudi sa juga zemlje koji su prethodno živeli u potpuno drugačijim uslovima. Mnogima je bilo nezamislivo da stanuju pod istim krovom gde je WC. U nekoliko narednih godina, kada je izašla na lice mesta nekakva komisija, utvrđeno je da je sav parket podignut i iskorišćen za loženje vatre, klozetske šolje su poskidane i korišćene za neke druge svrhe, drvenarija je bila devastirana… jednom rečju ljudi koji su useljeni nisu bili kulturološki pripremljeni za korišćenje takvih stanova. I posle nekoliko decenija, taman kada smo dostigli odgovarajući stepen svesti i obrazovanja, dolazi do totalnog raspada sistema razaranjem zajedničke države i međusobnim ratovima. Sadašnja vlast ne obraća uopšte pažnju na znanje i sve se urušava do krajnjih granica. Zdrava životna sredina ih ne interesuje. Bogaćenje uskog kruga blisko povezanih ljudi postaje prioritet.

 

Duško Radović bi rekao da je samo probuditi se u Beogradu, dovoljan razlog za radost, ali mnogo se toga promenilo. U kakvom Beogradu biste vi voleli da se probudite?

Pre izvesnog vremena posetio sam sina koji se studirao u jednom manjem holandskom gradiću, mislim da se zvao Enšede. Kroz ceo grad provlačilo se zelenilo sa biciklističkim i pešačkim stazama tako da ste imali utisak da ste u nekom vrtu, a ne u gradu. Ipak, tu su bile sve potrebne javne ustanove, škole, pozorište, velika biblioteka… Svuda su bile male ukrasne fontane, zatim jezera, veliki broj omanjih skulptura između kojih su se šetali labudovi i neke druge ptice. Ne znam da li bi bilo moguće da Beograd sa ovolikim brojem stanovnika tako izgleda, ali svakako bi bilo lepo napraviti nešto slično tome.

 

Dobar deo svog opusa napravili ste iz perspektive koja čoveku nije dostupna prirodno. Da li je pravljenje i patentiranje prve letelice možda bila podsvesna potreba da se pokaže taj kontrast prirode naspram urbanih sredina koje kao da polako „grizu“ prirodna prostranstva?

Leteo sam svim i svačim: motornim zmajem, helikopterom, raznim avionima, balonima… Sjedinio sam balon jednosed sa motorom od paraglajdera. To mi je omogućavalo da letim, ne samo tamo gde duva vetar, već u svim pravcima. Najsrećniji sam kad se podignem iznad nenaseljenih površina i posmatram preplitanje polja raznih boja sa nekom vodenom površinom. Naselja svakako nisu toliko interesantna, pogotovo što se iz ptičije perspektive vidi jasno ko na dlanu sve što je ružno na površinama koje okružuju zgrade, kao i šta se sve od otpada nalazi na krovnim terasama.

I kao neko ko je toliko vremena proveo u prirodi, hodajući i leteći, šta ste dobili „tamo“, a šta svakim povratkom u grad?

Svaki dan koji ne provedem, makar i delimično, u prirodi je za mene izgubljen dan. Odlaskom u prirodu kao da se oslobađam iz nekih okova, mogu slobodno duboko da uzdahnem, pustim pogled u daljinu… Pošto najčešće idem po okolnim Vojvođanskim njivama, svuda oko i iznad mene je ogromno nebo koje mi mnogo znači, pogotovo kad ga prekrivaju beli, lagani oblaci. Mada često volim i uživam u takozvanom nevremenu sa grmljavinom i munjama koje presecaju nebo. Jedino što tada nije baš zgodno leteti. Kada dovoljno „napunim baterije“ vraćam se uvek srećan grad koji mi pruža udobnost i sigurnost.

 

Kao umetnik koji beleži specifičan spoj prirode sa tradicijom (koja je uvek u skladu sa prirodom nekog kraja), šta je to što smo bespovratno izgubili?

Nažalost, mnogo toga. Nedavno sam sređivao stare slajdove i naišao sam na seriju fotografija koju sam snimio u Makedonskoj regiji oko Mavrovskog jezera. Tamo su živeli Mijaci, staro srpsko pleme koje se doselilo tu iz Albanije. Njihova prekrasna nošnja, običaji i arhitektura tada su me oduševili. A onda sam na Yutube kanalu video emisiju Branka Stankovića „Kvadratura kruga“ koju je on snimio pre dve godine. Skandalizovao sam se kada sam saznao da oni više ne postoje. Bio je to stvarno veliki šok za mene. Nestanak takve lepote je velika sramota za našu generaciju koja je to dopustila.

 

Gde vidite rešenje i verujete li da možemo da vratimo prirodu u gradove?

Sve zavisi od ljudi kojima je posao da o tome odlučuju. Nažalost, sa ovim ljudima u vlasti (ne samo u našoj, već i u mnogim drugim zemljama) teško da je moguće bilo šta da se uradi. Nedostatak osnovne kulture i shvatanja da je opšte uvek značajnije od ličnog, nema budućnosti za gradove. Umesto vraćanja prirode u gradove, imamo primere svakodnevnog uništavanja svega zelenog. Negde sam pročitao da je u Americi pre više od 150 godina donet zakon da za svako posečeno drvo mora da se posade tri nova. Rezultat toga je da sada u Americi ima više šuma negu ranije. Ne znam sigurno da li je to tačan podatak, ali ako je tako, onda je to možda dobar put.

Razvoj tehnologija u velikoj meri doprinosi uvećanoj upotrebi prirodnih resursa, takođe stvara veliki otpad jer tehnologija isto tako, veoma brzo zastareva. Da li nam je tehnologija saveznik u ovoj borbi?

Ako se tehnologija mudro koristi onda je ona veliki saveznik. Nažalost, ovde i u mnogim drugim siromašnim zemljama tehnologija služi samo za bogaćenje pojedinaca na uštrb prirodnih resursa.

 

S druge strane, proputovali ste svetom, kako se ovi procesi i odnosi urbanog i prirodnog odvijaju na nekim drugim mestima?

Pa, kao i u svemu ostalom, sve zavisi od stanja svesti u određenoj zemlji. U razvijenijim zemljama zapadne Evrope, pogotovo onim na severu kontinenta polaže se velika pažnja na taj odnos. Ni u čemu kao u tome više ne važi ona izreka „Što južnije – to tužnije“.

 

Gde su lica stanovnika bila najsrećnija i po vašem mišljenju, zašto?

Postoji neko svetsko istraživanje o sreći koje radi agencija „Galup“. Po tom istraživanju najsrećnije zemlje su Finska, Island, Danska, Švajcarska, Holandija… Srbija je tek na 46. mestu. Čini mi se da se to poklapa sa mojim dosadašnjim iskustvom koje sam imao putujući. Možda je to zato što su oni pronašli sklad između prirode i ljudi.

 

Koji je najdrastičniji primer povlačenja prirode pred urbanizacijom koji ste uhvatili aparatom?

Pomenuo sam već da je moje mišljenje da prava urbanizacija ne škodi prirodi. Prirodu uništava loša urbanizacija i ljudski nehat. Prošle godine u avgustu, šetajući pored bare Reva u Krnjači primetio uništavanje zelenila i prekrasne šume u kojoj živi veliki broj životinja, pre svega ptica, među kojima je i orao belorepan. Odmah sam o tome obavestio moje pratioce na Facebuku kojih ima oko 24.000, ali bilo je potrebno skoro godinu dana da se vest o tome pročuje. Srećom, sada je trenutno to zaustavljeno, ali dokle će biti – pitanje je.

 

Najzad, živimo u izuzetno izazovnim vremenima, ljudi su opsednuti dnevnim problemima i teško ih je okupiti, angažovati. Šta bi po vama bio recept i ohrabrenje građanima Beograda da počnu da se pitaju i uključuju u procese odlučivanja o svom komšiluku, gradu i široj okolini?

U ovoj zemlji vlast je fetiš, to je nešto što se obožava i u šta se bezgranično veruje. Tako je verovatno bilo oduvek, a siguran sam da je tako od kada znam za sebe. Nekada se verovalo novinama, a sada je državna televizija ta koja utiče neograničeno na svest ljudi. Znači, vlast je ta koja bi trebalo da ohrabri građane Beograda i drugih mesta da se uključe u tu problematiku. Međutim, ova vlast to ne želi jer je osetila da lakše može da manipuliše građanima ukoliko su manje svesni problema. RTS je glavni promoter takve vlasti i dokle god se tu nešto ne izmeni stvar će biti sve lošija i lošija. Znači, put bi verovatno trebalo da bude ovakav: naterati RTS da postane javni servis koji profesionalno i istinito izveštava umesto što je sada propagandno glasilo vlasti i organizovanje slobodnih izbora. Kada umesto ove korumpirane mafijaške grupe koja se dočepala vlasti tu dođu ljudi kojima je jasno da bez obrazovanja nema napretka, sve će polako početi da se menja nabolje. I danas tu i tamo postoje neformalne grupe ljudi koji shvataju značaj te problematike, ali te grupe nemaju nikakav pristup javnom servisu.

Kako se osećate hodajući Beogradom, šta vam prija, smeta, nedostaje, sa kojim se izazovima susrećete?

Pre deset godina objavio sam foto-monografiju „Moj Beograd“ koju sam snimao nekoliko godina. Tada sam osećao dah promena. Nešto je ponovo počinjalo da se budi u ovom gradu. A danas? Danas ne osećam nikakvu želju da prošetam ulicama svog grada. Raspadnuti trotoari, ružne fontane, bandere prekrivene malim oglasima, ižvrljane fasade… Iz prolaza u Knez Mihailovoj ulici smrdi na fekalije… Vazduh u Beogradu je postao opasan za život. Ovo više nije dobar grad za život.