Instalacija „Izvor nade“ u prvi plan stavlja publiku, te na neki način stvara interaktivnost s obzirom da moraju da se potrude da dođu do odgovora.

Autorka nadu ne nalazi u utopijama, izmišljenim mestima naše mašte, već u realnosti u kojoj vidi potencijal za stvaranje nečeg boljeg, većeg. Smatra da nadu možemo pronaći u stvarnosti koju živimo, samo treba da znamo gde da počnemo da gledamo. Menjanjem percepcije. U polaznu tačku nade je stavila čoveka, moćno i inteligentno biće koje vidi kao stvaraoca boljeg sutra.

Nastojala je  konus učiniti što višim kako bi bio teže dostupan većini. Na dnu konusa bi se nalazio izvor nade, zrcalo. Kada bi gledalac uspeo da dođe na njegovu visinu, na dnu konusa bi video sebe.

Takođe je nastojala da stvori određenu dozu zaintrigiranosti publike te potaknuti njihovu kreativnost da pronađu  način kako doći do odgovora koji leži skriven na dnu instalacije.