Procesi migracije, koji počinju duboko u sebi, nastaviti sa nizom poteza u potrazi za stabilnijom pozicijom u vremenu, u okolnosti koje su ranije izgledale nemoguće. Siguran sam da se čovek može osećati kao migrant čak i u svojoj zemlji, u svom domu. Jedna od prvih stvari koje sam kupio u Turskoj bio je set plastičnih trpezarijskih stolica, zasnovanih na princip ‘nečega što ne možete poštedeti’. Uprkos izgledu, stolice su bile udobne, ali bili su veoma lošeg kvaliteta i pokvarili su se nakon nekoliko dana korišćenja. To je dovelo do akumulacije polomljene stolice na balkonu. U svetu dizajna postoji izreka da svaki dizajner jednom u životu prolazi kroz iskušenje dizajna udobne stolice. I, s druge strane, radom sa već slomljenim stolicama, učinila ju je u potpunosti neprijatnom. Da upotrebim metaforu, mislim da je ovo jedino moguće stolica u ovom trenutku. Iako ima nagoveštaj atributa udobnosti konvencionalnog nameštaja, predstavlja potpuno odbacivanje komodifikacije. Lišen svih svojih funkcionalnosti, prestaje biti roba i postaje marginalni objekat u domaćem svetu stvari. U ovom radu razmišljam i o pitanju forme i materijala. Šta je umetnost bez a geografska referenca na mesto stanovanja i izvesnost sutrašnje lokacije?