Рад истражује шта доносе године и када коначно можемо да се опустимо и будемо оно што јесмо. Да ли заиста треба чекати да старост буде слободна као када смо били деца, или чак и тада не можемо да побегнемо од универзалних страхова и несигурности који нас прате без обзира на године? Да ли је могуц́е да ни у старости још увек не знамо ко смо? У форми гифа који алудира на бескрајно понављане радње апсурдне стварности, рад кроз сценографију и реквизите слике мапира потрагу једне особе за својим идентитетом. Ово смо ми из будуц́ности, очајни јер још увек не знамо ко смо, у шта да верујемо и како да се задовољимо.


